Sa sahrane Aćima Stegnjajića

 

 

                                                                                                         

U sredu 15.po novom/2. januara po starom kalendaru, u Crkvi Svetog Preobraženja Gospodnjeg u Bekhofu prota Dragan Vidojković iz Berlina je odslužio opelo počivšem veteranu Ravnogorskog Pokreta, g. Aćimu Stegnjajiću, junaku svake hvale i divljenja dostojnom.

Opelu su prisustovali: porodica, bliža i dalja rodbina, prijatelji i poštovalaci njegovih hrabrih dela, za koje je odlikovan Zlatnom medaljom za hrabrost, poznatiju kao “Medalja Miloša Obilića”. Medalja je dodeljivana  za dela velike lične hrabrosti, odnosno za ličnu hrabrost pokazanu na bojnom polju.
 

Kanule su iskrene suze tuge za gubitkom takvog plemenitog lika, ali i poneka suza ljutnje, na one, koji, nisu po „ pravilima kanona“ imali hrabrosti da odaju poslednju počast takvom junaku. Nema kanona koji zabranjuje, da na groblju, ako ne na opelu prisusustvuju. Ali zašto da ih kritikujumo, njima je sud,  svaki od njih odbačeni heroj.

Aćim Stegnjajić, je sedamdesetih godina bio dva puta pozvan u Buckingham Palace  od engleske Kraljice, a članovi Kraljevskog Doma Karađorđević, koji nežive daleko od Bielefelda, nenađoše se na sahrani, junaka, kruni odanom do kraja.

To je žalosno, a ne ispraćaj časnog junaka, koji je otišao da počiva u miru pored svojih najbližih, svojih saboraca i  pored svog i našeg neumrlog vožda i komadanta Dragoljuba Draže Mihailovića i kralja Petra Drugoga, kojima je verno služio, veran bio i veran ostao.

Sahrana i oproštaj od zemnih ostataka upokojenog časnog Aćima, do kraja odanom Ravnogorcu članu Udruženja Boraca Kraljevske Jugoslovenske Vojske „Dragoljub Mihailović“, roditelju , dedi, pradedi, je obavljena na Počasnom vojničkom groblju Zene.

Neka ti Svevišnji Gospod podari rajsko naselje u Nebeskoj Srbiji, i neka ti je večna slava i hvala za sva tvoja dobra dela kojima si nas sve zadužio.

Večna mu pamjat!

Kratak životopis Aćima Stegnjajića

Aćim Stegnjajić je rođen 2. oktobra 1921. u Kuli Atlagića kod Benkovca, gde je i odrastao.

Aćim Stegnjajić, borac Leteće brigade Trećeg dalmatinskog bataljona, pod komandom vojvode Momčila Đujića. Stegnjajić je u Đujićevom stroju bio od 1941. do 1945, kada se sa svojom jedinicom, u činu kaplara, po naredbi Generala Miodraga Damjanovića iz više vojne komande, povlači prema Sloveniji. Prelaskom reke Soče, gde su se vodile teške borbe protiv partizana, koji su hteli da im spreče, odstupanje i sastanak sa Saveznicima, sa kojima su ipak uspeli da se sretnu 5. maja 1945. godine, prelaze u susednu Italiju. Prvo u Palmanovi gde se teško rastaju sa svojim oružijem, potom u logoru Ćeseni-Forli i u Sabirni vojni logor Eboli, kod grada Salerna.

Celo vreme rata proveo je na frontu boreći se protiv nemačkog okupatora, ustaških koljača, i partizanskih komunista.

Iz logora Еboli je iz mesta Santa Nikola kod Napulja prebačen u Nemačku u Munster. Kad je dobio Status raseljenih lica odlazi za Peine zatim za Bodenwerder i kasnije za Osnabrik gde je mobilisan u pomoćnoj jedinici engleske armije, i ostao do, kako je Aćim voleo da kaže: “od prostog  čuvara straže do majora”. U engleskoj vojci  je i penziju dočekao.

 

 

U Paderbornu je 1950. godine venčao suprugu Eli sa kojom ima tri sina, koji su mu podarili petoro unučadi. Bio je aktivan član Udruženja Boraca Kraljevske Jugoslovenske Vojske za Nemačku.

Takodje je bio od početka aktivan na različitim dužnostima, u Crkvenoj opštini Svetog Preobraženja Gospodnjeg u Bilefeldu-Zene, koju su emigranti, njegovi saborci osnovali.

Aćima je krasio njegov karakter, postojan i pravičan. Bolela  ga je svaka nepravda, a pogotovo nepravda koja se čini u Crkvi.

Jednom prilikom je Aćim rekao jednom od sveštenika:”bolje bi Vam bilo i ležalo, da ste postali carinik nego sveštenoslužitelj, jel to što činite, nije dostojno jednog sveštenoslužitelja”.

Večna mu pamjat!

 

Đeneral Dragoljub Mihailović o letećim brigadama:

 

Leteće brigade: “Osećajući da teritorijalne trupe nisu pokretne, bilo je potrebno da postupno pređemo i stvorimo iz organizacije teritorijalnih trupa pokretne jedinice. Te jedinice su nam trebale da posluže za formiranje jurišnih korpusa kao pokretne vojske, na suprot onoj koja neće da ide sa svojih terena. Prvo je naređeno bilo da se na teritoriji svakog korpusa formira bar po jedna leteća brigada, tako da nekoliko teritorijalnih korpusa mogu dati možda jedan jurišni korpus, a ako je teritorija veća da se može ceo jedan korpus pretvoriti u jurišni korpus.To je bila tendencija Letećih brigada kojima se naređuje, da se nastane van nastanjenih mesta, da ne stanuju po selima i kolibama, da budu u šumama i da tako budu prevedene na vojnički život. Ove brigade moraju biti sposobne da se kreću kroz sve naše pokrajine po direktivi Vrhovne komande, a ne samo u svojim oblastima“.