Pomen đeneralu Dragoljubu Draži Mihailoviću

 

 

Udruženje Boraca Kraljevske Jugoslovenske Vojske „Draža Mihailović“ Zemaljska Uprava za Nemačku, održalo je komemorativni pomen đeneralu Dragoljubu Draži Mihailoviću i svim njegovim saborcima Ravnogorcima, povodom 69.godišnjice njegove mučeničke smrti.

Pomen-veče smo otpočeli molitvom “Oče Naš” i „Ravnogorskom himnom“ „Mi smo Ravnogorci“ koju je otpevala naša sestra predsednik Ruža Jovanović Ravnogorka veteranka, u kojoj su neizbrisivo zapečaćeni zvuci i reči, pesme koju je na Ravnoj Gori zajedno sa svojom braćom i sestrama Ravnogorcima nebrojeno puta pevala.

„Sve više, više i više,

čuje se slobode krik;

u našoj krvi se piše,

nove države lik.

 

Mi smo Ravnogorci,

slobode borci,

Pokreta našega straža,

nas vodi heroj i junak

Mihailović Draža.

 

Mi svi stremimo,

mi marširamo,

usprkos svih napora,

novoj državi pravde,

slobode i napredka.

 

Mi smo Ravnogorci,

slobode borci,

našega Kralja straža,

nas vodi heroj i junak

Mihailović Draža“.

 

Slušajući i gledajući izrunolu lice i telo obeleženo bolestima jedne starine koja 28/15. jula 2015.

obeležava njen 94-ti rođendan, nije moglo da promakne svakom prisutnom, da upozna kroz nju vrline, koje krase Ravnogorce.

Ove godine je ona bez izostavljanja obeležila 69-ti pomen svom „ Čiči“.

 

 

Posle njenog kraćeg govora o važnosti pomena đeneralu Draži i svom Ravnogorstvu za sve nas, nastavili smo pomen.

Za ovogodišnji pomen o liku i delu đenerala Dragoljuba Mihailovića izabrali smo, pismo koje je 1946. godine napisao naš Sveti Nikolaj Žički, Čerčilu,( celo pismo dostavljamo na kraju) u kojem je sa strane jednog Sveca Crkve opisan lik i delo đenerala Draže, još te 1946. godine, pa nas čudi zašto je toliko malo pomena bilo i još danas ga veoma malo ima našem „Čiči“, od strane zvanične Crkve, koja je istog kaninozovala za sveca.

Da bi čuđenje bilo još veće kako navodi g-din Dragomir Acović, član Krunskog veća Prestolonaslednika Aleksandra:

„Kuriozitet je da su za današnji dan vezana tri važna istorijska događaja: Stradanje ruske Carske dinastije Romanovi, likvidacija vođe četničkog otpora Đenerala Dragoljuba Draže Mihailovića i najzad, rođenje naslednika Krune Karađorđevića, potomka oca nacije, velikog Vožda Karađorđa, Njegovog Kraljevskog Visočanstva Prestolonaslednika Aleksandra Karađorđevića“.

Među ta tri značajna događaja, dva su svečano obeležena a jednog nema. Nema svečanog obeležavanja našeg „Čiče“ sa njihove strane. Treba paziti da „Čiča“ ne bude taj „kamen spoticanja“svakom koji bi hteo vešto da ga zaobiđe.

Nastavili smo razgovore uz trpezu koju je kao i uvek spremio naš brat Toma sa sestrama domaćicama, u čast našem đeneralu Draži i njegovim palim Ravnogorcima.

Posle rehabilitacije đenerala Mihailovića sledila je i rehabilitacija svih članova iz Doma Karađorđević, koja je bila značajna tema naših razgovora.

Ukratko dostavljamo naš stav o tom događaju:

„Rehabilitacijom đenerala Dragoljuba Draže Mihailovića i svih članova Dinastije Karađorđević, nestala je nepravda, koju je nosila država Srbija, kao legitimna naslednica Kraljevine Jugoslavije. Sloboda koja je nastala rehabilitacijom, je veoma radostna, ali zahteva i veću odgovornost. Odgovornost koju su do „juče“ nosili samo saborci i sledbenici Ravnogoskog Pokreta, od „danas“ nose i svi državljani Srbije. Kao i kad se jedan organizam posle teške bolesti izleči. To novo zdravo stanje, organizma-tela zahteva dela, koja pod bolesnim stanjem nisu bila moguća.

Politička emigracija je posle Drugog svetskog rata u slobodnom svetu, ponela Krst na kojem su bili: NJ.V.Kralj Petar II, đeneral Dragoljub Mihailović sa svim saborcima Ravnogorcima razpeti.

Taj Krst je za posleratni režim, i sve besomučne koje još danas savest muči i nagoni na osudu svih pravednika, u čijim prolivanjem krvi oni imaju udela, bio Krst- srama.

A za nas je bio i ostao Krst ponosa, koji još danas ponosno nosimo.

Smatramo da rehabilitacija članova Doma Karađorđević, ujedno znači i nastavak prekinute Kraljevine. Drugim rečima, rehabilitacijom je uspostavljena ponovo Kraljevina, koja je nepravedno bila prekinuta, a koja bi trebala zvanično da se proglasi i uspostavi, jer više nema opravdanja, razloga i izbegavanja da se narod ponovo upita.

NJ.V.Kralj Petar II i Sveti ratnik đeneral Dragoljub Draža Mihailović nisu predstavljali i nepredstavljaju pojedince, da mogu kao takvi da budu rehabilitovani, već kolektivnu nerazdeljivu zajednicu. U zemaljskoj Kraljevini Srbiji, naš Sveti ratnik đeneral Dragoljub Mihailović sa svim saborcima mučenicima, zaslužuje zauvek kao i u nebeskoj Srbiji, počasno mesto“.

Ceo tekst rehabilitacije članova iz Dinastije Karađorđević glasi:

08/07/2015

Podeli

Predsedništvo Prezidijuma Narodne skupštine Federativne Narodne Republike Jugoslavije donelo je 8. marta 1947. godine Ukaz koji je potpisao dr Ivan Ribar:

Kopija originalnog dokumenta može da se pogleda na adresi: http://goo.gl/v5Echq

 

UKAZ

Na osnovu člana 16, stav 3, člana 17, stav 2 Zakona o državljanstvu Federativne Narodne Republike Jugoslavije od 1. jula 1946. godine i na osnovu člana 14, stav 3 Zakona o vrstama kazni od 14. avgusta 1946. godine, a u vezi člana 4, tačke 23 Zakona o Prezidijumu Narodne skupštine FNRJ, Predsedništvo Prezidijuma Narodne skupštine Federativne Narodne Republike Jugoslavije

 

ODLUČUJE

Oduzima se državljanstvo Federativne Narodne Republike Jugoslavije i konfiskuje celokupma imovina:

 

Petru Aleksandra Karađorđeviđa,

Aleksandru Petra Karađorđevića,

Tomislavu Aleksandra Karađorđevića,

Andreju Aleksandra Karađorđevića,

Mariji Aleksandra Karađorđevića,

Pavlu Arsena Karađorđevića,

Olgi Pavla Karađorđevića,

Aleksandru Pavla Karađorđevića,

Nikoli Pavla Karđorđeviča i

Jelisaveti Pavla Karađorđevića

sada svi u inostranstvu.

Sprovođenje ove odluke poverava se Vladi Federativne Narodne Republike Jugoslavije.

br. 392
marta 1947. godine u Beogradu
PREDSEDNIŠTVO PREZIDIJUMA NARODNE SKUPŠTINE FEDERATIVNE NARODNE REPUBLIKE JUGOSLAVIJE

 

Sekretar

Peruničić, s.r.
Predsednik

Dr Ivan Ribar, s.r.

Gorenavedeni ukaz danas je proglašen pravno ništavim.

 

 

Pismo Čerčilu

Srpska saborna crkva 20. Zapadna 26. ulica Njujork 10. N. J. 27. 3.1946.

Ekselencijo,

Imao sam čast da govorim sa Vama na brodu „Kvin Elizabet“ prošlog januara o sadašnjoj situaciji u Jugoslaviji. Pročitao sam Vaše Olimpijske govore u SAD, Olimpijske u smislu stila i jasnoće, ali hrišćanske po duhu. Naročito su mi se svideli Vaši citati iz Svetog Pisma. Jedan njujorški advokat mi je rekao:„Mi smo poznavali g. Čerčila kao velikog državnika, ali sada ga znamo i kao Hrišćanina”. Radovalo me je da čujem to. Jer veliki hrišćanski narod kao što je engleski treba da ima prave Hrišćane kao vođe.

A sada pošto Vas poznajem kao Hrišćanina, usuđujem se da Vam pišem još jednom i da Vasmolim za pravog Hrišćanina. To je General Mihailović, koji je posle pet godina borbe protiv sila zla uhvaćen i unapred osuđen na smrt (prema premijeru Šubašiću).

Kada su čuli tu vest osam miliona Srba, u zemlji i inostranstvu, drhte zbog užasa i nepravde na ovom svetu. Ja sam siguran da ti milioni Hrišćana nemogu da pomisle o stanju ovog velikog Generala a da u isto vreme ne misle na Vas. Jer, kao britanski premijer, Vi ste bili odlučujući faktor u njihovoj sudbini za vreme rata. Primorani nekim do sada neobjašnjenim okolnostima – i nevoljno – Vi ste ga prvo poštovali, t. j. oduzeli ste mu moć, i dali je drugome, nepoznatom licu iz podzemlja. Naš narod se ljutio na Vas, ali je nastavio da se uzda u Vas i u Britansku vladu.

General Mihailović će najverovatnije biti streljan. Ali Vi znate da smrt nije kraj čoveka. Mrtvi, mrtvi pravednici su moćniji od živih, i ja sam ubeđen da će General, koji je na ovom svetu bio najverniji sluga Gospoda, svog naroda i Saveznika braniti svoj slučaj pred pravičnim Bogom. Njegova krv će pasti na one koji su krivi za njegovu smrt. Jer mi, Hrišćani ne vidimo u krvi samo „crvenuvodicu“ kako to čine totalitarni nevernici, nego je smatramo strašnom tajnom.

Sveto Pismo koje se često citira u Britanskom parlamentu, uči nas da krv pravednika vapi, tražeći od Boga istinu. I ja svakako ne bih želeo da i jedna kap Generalove krvi padne na Vas i vaše potomstvo. Zato Vas molim da podignete svoje glasove, čim to bude moguće, i da kažete istinu o Generalu Mihailoviću, pre nego što bude mrtav. Vi ste to već delimično učinili, kada ste, kako kaže štampa, priznali da je Vaša greška što ste davali pomoć silama zla u Jugoslaviji. To je velika stvar.

Veličina stvarno velikog čoveka nije samo u velikim dostignućima, nego i u hrabrosti da otvoreno i iskreno prizna svoje greške. Ali, molim Vas da učinite i ostalo. Branite tog nepravedno i pogrešno napuštenog vođu i narod koji je sad vrlo blizu kapije smrti i večnosti.

Mogu li da Vam pomognem nekim crtama o karakteru Generala Mihailovića? On je u srži Hrišćanin, vernik. Tokom nemačke okupacije, on je tajno posećivao naša svetilišta i molio sveštenike da se mole za njega i za ljude koji su sa njim. On se uzdao u Boga.On je noću išao na Sveto Pričešće kadgod je to mogao. I savetovao je druge koji su bili sa njim da to isto čine. Izdavao je naređenja svojim vojnicima da vode čist hrišćanski život, ponavljajući im često: „Mi smo krstaši i borimo se za” Krst časni islobodu zlatnu” kao što su naši preci činili vekovima“.

On je pravi narodni čovek i čovek za narod. Mase našeg naroda su ga smatrale ovaploćenjem onoga što se smatra najboljim u našem karakteru, našoj duši i savesti, našoj istoriji i istoriji naše crkve. Postoje zabeleženi slučajevi kada su ljudi svesno išli usmrt da bi spasili njegov život. Takvo je bilo, i još uvek je, oduševljenje paćeničkog ali poštenog naroda prema svom poštenom vođi.

A sada što se tiče slobode i demokratije za koje se Britanski narod borio i patio za vreme ovih velikih godina, General Mihailović je bio, od početka ovog drugog rata, najvidljiviji pobornik demokratije na Balkanu i, usuđujem se da to kažem, u celoj jugoistočnoj Evropi. Ne može se naći niko takav u celoj ovoj oblasti. Samo lažna propaganda ateista, koji veruju u majmuna kao svog stvaraoca, a ne u Boga, uložila je sve napore da ocrni ime ovog heroja, koga su u poslednje vreme neprijatelji i prijatelji primorali na ćutanje. On je sada na svojoj Golgoti, ali njegovo vaskrsnuće će zbrisati svo blato sa njegovog lica, i učiniti da zasija u svoj čistoti i slavi.
On je vaspitan u tradiciji i duhu naše hrišćanske crkve u patrijarhalnoj porodici u mojoj eparhiji. To je razlog više zašto molim za njega. Ne kao advokat za svog klijenta, nego kao pastir za čoveka iz svog duhovnog stada. Istina mi je draža od ljudskih veza i odnosa. A istina je da je taj duh nepromenljivo hrišćanski i demokratski sve vreme, sve do sada.
A taj duh, prema Svetom Pismu, je najvažnija stvar, uvek i zauvek. Činjenice se mogu tumačiti i izvrtati ovako ili onako, prema dobroj ili zloj volji ljudi. Ali čak i činjenice ne demantuju Mihailovića, niti protivreče njegovom duhu.

Molim Vas, setite se da smo u našoj zemlji imali rat i revoluciju u isto vreme, za razliku od Britanije koja je imala samo rat. Naš General je morao da se bori i protiv spoljnjeg i protiv unutrašnjeg neprijatelja. I on se hrabro borio protiv svih njih, kada je Engleska bila na njegovoj strani i pomagala ga, i nastavio je da se bori protiv njih kada ga je Engleska odbacila i podržala komuniste.

Pa čak i u tom drugom periodu, kada su Saveznici napadali njegove trupe iz vazduha, kako mi je rečeno, i ubijali njegove vojnike, on je izdao naređenje da nijedan metak ne sme da se ispali protiv Engleza, Amerikanaca i Rusa. Strogo konsekvetan on se nije okrenuo protiv Saveznika čak i kad su se Saveznici oštro okrenuli protiv njega. On je ostao, u rečima i na delu, veran demokratskom karakteru dostojanstva čoveka i slobodi svih Božjih naroda, što ste Vi više puta istakli kao osnovne principe engleskog naroda.

Eto, General Mihailović će sada naći svoju tragediju, vrlo skoro, ukoliko Vi ne preduzmete mere da mu obezbedite javni i pravičan sud pravde na kome bi se pojavili engleski i američki advokati i vojnici kao svedoci, oni koji su bili sa njim za vreme rata, ili kao njegovi gosti – spašeni od Nemaca – ili kao borci koji su se borili rame uz rame sa njegovom gerilom protiv zajedničkog neprijatelja.

Čak i ako Vaši napori ne uspeju, treba da se zna da ste uradili sve što ste mogli u ovom slučaju. Srpski narod to treba da zna. Kad to kažem, mislim i na prijateljstvo naša dva naroda u budućnosti.

Srbi su pesnički narod. Oni će generacijama opevati svog tragičnog junaka, ubeđen sam u tom. Ali oni će neizbežno pominjati Vaše ime uz ime Generala Mihailovića; zato Vas molim da učinite sve što možete da bi Vaše ime bilo slavljeno i hvaljeno u pesništvu i istoriji našeg naroda, koji je, zajedno sa Grcima, bio čuvar granice između Istoka i Zapada, koji je kičma Balkanskog Poluostrva, a u ovom ratu veran Engleskoj do smrti.

Neka Vam Bog pomogne i neka Vas blagoslovi.

Iskreno i verno Vašoj Ekselenciji,

Episkop Srpske Crkve Nikolaj  …