Kraljevina je nada Vaskrsenja Srbije!

 

Draga Braćo i Sestre u rasejanju!

 

Obraćamo se svima Vama, koji željno priželjkujete povratak Kraljevine, na kojem god kraju sveta i ma koje vere i nacionalnosti Vi bili!

Razmišljate li nekad, pored svakodnevnih obaveza, o povratku Kraljevine? Razmišljate li o mogućnostima i prilikama koje se Vama danas pružaju, a ranije nisu postojale?

Da li je Vas neko upitao ili Vam je ponudio mogućnost, da izrazite svoju želju o sistemu državnog uređenja?

Da li ste Vi sami sebe upitali? Želim li uopšte Kralja i Kraljevinu?

Posle nestanka diktature i uspostavljanja demokratskog sistema u Republici Srbiji i oko nje, kako nam kažu, i kako se u ogledalu sveta predstavljaju, pruža se prilika svim građanima, da svojim Da ili Ne izraze svoju slobodnu volju, o sistemu državnog uređenja.

Poštovajući borbu i principe prave demokratije, i susrešćući se sa iskorišćavanjem demokratije kroz priličinu neodređenost ideala, u današnjoj Republici Srbiji, želimo kao borci prave demokratije, da podelimo neke od naših misli sa svima Vama.

Naše Udruženje Boraca Kraljevske Jugoslovenske Vojske „Dragoljub Mihailović“ Zemaljska Uprava za Nemačku, od osnivanja 1948. godine van Otadžbine do danas, do povratka Našeg Kralja postoji.

Našim postojanjem, zakletvom datoj Kralju i Otadžbini, svedočimo: odanost i privrženost postojaćoj Dinastiji Karađorđević.

Mi smo još od malo preostalih kao još uvek izbeglice bez Otadžine koja je za nas –Kraljevina, statusom političkih emigranata po Ženevskoj Konvenciji svedoci: od  Drugog svetskog rata do danas, nepobeđene Kraljevine.

Svi mi, od 1941. godine u Otadzbini i van nje koji smo ostali bez Kraljevine, smo u emigraciji-iseljeništvu. Bez zemaljske Otadžbine pod okupacijom, svih neprijatelja Kraljevine.

Iako je naše postojanje za mnoge: ludost, prošlost, zastarelo, mi postojimo i ništa nije nemoguće.

Očekujemo povratak Kraljevine Srbije na čelu sa Dinastijom Karađorćević, kao legitimne naslednice Kraljevine Jugoslavije.

Ne očekujemo nikog drugog koji će doći, već priznajemo i prihvatamo tog koga imamo.

Kao što mudra poslovica kaže: „Bolje vrabac u ruci nego golub na grani“.

Iako tužni zbog stanja volje ljudi prema Kraljevini, poštujemo tu volju kao princip prave demokratije, ali ne prestajemo da se nadamo, promeni te volje.

Pitamo se, zašto današnja Republika Srbija, koristi Krunu na državnom grbu?

Da li se Krunom javno izražava čežnja  za izgubljenim? Za onim što je Srbija uvek bila?

Ili je to forma bez sadržaja, bez Kralja, Kraljevine i njoj pripadajuće Krune? Ako je samo forma, njom se  širi  poluistina, koja je veoma moćno oružije u rukama veštih manipulatora i smutljivaca.

 

Današnje odvajanje Nacionalnih manjina i težnja za stvaranjem svojih država u državi, kao i pretnja geografskog smanjenja Srbije, smatramo da je posledica nepostojanja Kraljevine kao neophodne Krune-ljubavi, koja bi vezivala ljude.

Svako prisilno nametnuto „bratstvo i jedinstvo“, na primeru kao što je to Tito radio bez Krune, ima za posledicu prelazak ljubavi u mržnju.

Istorija nas uči: da geografski, Kraljevina Jugoslavija posle Drugog svetskog rata nije nestala. Tito je „preuzimanjem“ Kraljevine Jugoslavije, svrgnavanjem Krune, stvorio preduslove totalnog geografskog raspada, kojeg smo mi danas svedoci.

Osim tog geografskog raspada, režim je vremenom kod mnogih ljudi na razne načine, uspeo da iz njihovih srca, ukrade ljubav prema Kralju i Kraljevini i poseje mržnju prema Njoj.

Nestankom Krune, kao veze ljubavi zajednice, nestala je i neophodna snaga, potrebna za opstanak zajednice.Tako, da je prirodno da se zajednica bez ljubavi razdeljuje, i pitanje je samo vremena njenog potpunog raspadanja.

Ne dopustimo draga Braćo i Sestre lopovima da nam lukavstvom iz srca kradu tu ljubav.

Biti jedna „familija“ vezana Krunom ljubavi, ili ne postojati kao takava zajednica, je pitanje koje od nas svakog pojedinca zahteva odgovor?

Živeti u „braku“ pod Krunom, ili „vanbračno” bez Krune pod republikom, je opredeljenje svakog pojedinca doneto na demokratskim principima svoje slobodne volje.

Sve države koje su zbacile Kraljevinu, izgubile su vezu ljubavi-Krunu, i ljudi su postali samo skup potpuno odvojenih jedinki, koji ispunjavajući prolazne vrednosti, bez traga i imena zajedno sa njima nestaju.

Svako ko je rušio Bogom ustanovljenu Kraljevinu, nosio je, nosi i nosiće posledice tog rušilaštva na razne načine, slično kao i rušenje Bogom ustanovljene bračne zajednice.

Svako zlo i nepravda nosi sa sobom i teško breme proklestva, nad svim saučesnicima tog zla i nepravde.

Povratak-nastavak Kraljevine možemo da vidimo i kao jedan Akt kolektivnog pokajanja, zbog svesnog ili nesvesnog udela u nepravdi proistekloj nasilno uspostavljenim režimom posle Drugog svetskog rata, na kojem leži težak teret prokletstva.

Svakoj saglasnosti i delatvornosti predhodi motiv, bez koga nema aktivnosti.

Živeti i delovati za dobrobit Kraljevine čiji sam i ja deo, i mojim udelom „mali Kralj-Kraljević“, je motiv koji nije lako zadržati pod naletom različitih „vetrova iskušenja“.

Biti ponosan na svoje Kraljevstvo kao predmet kome će biti usmereno dostojanstvo i ponos u današnjem svetu, ujedno je i naša zaštita od tumaranja, i davanja tih vrednosti drugom.

Pojedincima, Republici ili Kraljevini?

Kojem predmetu usmeriti i poveriti svoje dostojanstvo i ponos, je pitanje koje se tiče svakog od nas?

Pitanje uređenja: Monarhija ili Republika, nije samo „suvo“ sporedno pitanje, već je i pitanje vere čoveka.

„Vera je, osnov svega čemu se nadamo, potvrda stvari nevidljivih.“

Verovati: da je Bog uspostavio ljudima najbolji način organizovanja zajednice u jednoj državi, i postavio Svog Pomazanika-Kralja, kao glave nad njom, potvrđujemo kroz Kraljevinu.

Republika, kao način organizovanja ljudske zajednice u jednoj državi, je vidljiva potvrda vere, u koga?

Povratkom Krune, kao veze ljubavi, breme koje mi svi u današnjem vremenu nosimo, postalo bi lakše.

„Tajna“, dostojanstva i hrabrosti naših predaka, proističe upravo iz te veze ljubavi: Boga, Kralja i Otadžbine.

Priliku za povratak Kraljevine, koja se na demokratskim principima pruža, trebao bi svaki pobornik Kraljevine ozbiljno da prihvati.

„Jer je sadašnjost jedini trenutak u vremenu nad kojim čovek ima direktnu vlast. Prošlost je prošla, a budućnost još nije počela“.

Prihvatajući  tu priliku pomoći ćemo sebi i drugima. Ta pomoć nije materijalne prirode, ona je jednostavna, prosta, a ipak istorijski velika.

Draga Braćo i Sestre!

Razmislimo!

Kako, da kao još sada rasejana lica, postanemo celina vezana Krunom ljubavi?

Ovo pismo nije poziv za učlanjenje u Udruženje ili stvaranje neke od političkih partija, već poziv na razmišljanje, svakog kojeg se Kraljevina tiče. Razmišljanje o mogućnostima svog udela u doprinosu nastavka, prekinute Kraljevine.

Ako je Bogu milo i ima za koga, povratak Kraljevine ne može niko da spreči.

S Verom u Boga i Nadu u Božju pomoć, za Našeg Kralja i Našu Zemaljsku Otadžbinu!

Politčka emigracija UBKJV “DM“ za Nemačku.

14. april 2015. godine