Biografija Miroslav – Mile Panić

 

 

Na današnji dan, četrdesetodnevni pomen od upokojenja našeg brata Miroslava Panića 22.jula 2016.godine, objavljujemo njegovu od njega lično napisanu neprepravljenu biografiju 2009. godine.

Bog da mu dušu prosti i odvede u rajska naselja.

 

B I O G R A F I J A

 

Ja Miroslav – Mile Panić rođen 12. novembra 1923. godine, u Banovinskoj bolnici u Zaječar, od oca Veljka i majke Perke rođene Đokić iz selo Vrbica, timočki srez, iz velike i čuvene porodice, takozvane Čolakovići – Rajkovići.

Majka mi je umrla na porođaj. A odgajali su me po ocu baka – baba Rada i deda Stojko – Stojan Panić čuveni trgovac džambas u istočnoj Srbiji – slava im!

Zbog smrti moje pokojne majke Perke, trebalo je kupiti jednu kravu muzaru čije mleko je meni odgovaralo, ali bilo je problem u ono vreme, jer jedna krava takva bila je dosta skupa, a moj otac i deda Stojko nisu imali toliko potrebnog novca. Pa pradeda od bake Rade otac deda Živko Nikolić pitao je kakvo je dete i kad je čuo da sam muško, tada je deda Živko rekao: nađite jednu dobru kravu muzaru, za pare nebrinite – Slava mu!

Moj otac Veljko posle smrti moje majke, ženio se nekoliko puta, ali nije imao više dece – osim mene.

Inače potičem iz vrlo ugledne i trgovačke porodice, deda Stojko je tridesetih godina 20 veka držao Todorovu Kafanu i Mesarnicu u Zagrađe, kada je selo bilo vrlo napredno. Potom je postao stočni trgovac – vrlo poznat u okolini Knjaževca, Kraljevog Sela, Zaječara i Boljevca, u sva okolna sela je bio poznat “džambas”stočni trgovac Stojko Panić i imao je poznate prijatelje, sa kojima me sve upoznao. A koji su me za vreme Drugog svetskog rata mnogi pomogli i davali su mi razna i vrlo korisna obaveštenja, gde se koji neprijatelji nalaze i šta pripremaju.. Pa sam i ja u četničkom i Ravnogorskom pokretu u Jugoslovenskoj vojsci u Otadžbini – bio vrlo poznat i prijateljski svesrdno prihvaćen – kad su čuli da sam ja unuk Stojka trgovca .

Deda Stojko je učestvovao u oba Balkanska rata 1912 na Jedrenje je čuvao turske zarobljenike, a 1913 na Bregalnici u borbi protiv Bugara bio je ranjen i ostao je sakat u desnoj ruci.

A otac Veljko 1926-7 godine u Makedoniji na Bugarskoj granici, kao graničar ubio je jednog bugarskog komitu, koji je pokušao da pređe u Srbiju. U ono vreme je bio veliki bugarski komitski pokret i vršili su razne atentate po Srbiji stavljali su paklene mašine po raznim varošima – vodio ih je Vančo Mihailov. U Zaječar su bacali bombe na kasarnu 20. pešadiskog puka.

Moj otac je imao mlađeg brata od sebe Živka, a on imao sina Đorđa-Đoku koji nema dece, i ćerku Bosiljku a ona ima sina Dušana. Takođe moj otac imao je i sestru Danicu udatu Radosavljević, a ona ima sina Živojina, a Živojin ima sina Dejana i ćerku Danicu, oba dvoje, univerzitetski obrazovani, i unuci od sina: Milica i Bogdan;

Od majkine strane iz Vrbicu, kao studenti u Beogradu ratovali sa Turcima na čuvenoj beogradskoj česmi i u toj borbi jedan Rajković izgubio jednu ruku i zbog toga dobili nadimak “Čolakovići”, a u istočnoj Srbiji moj deda po majci Stanoje borio se protiv dinastije Obrenovića i lično učestvovao u čuvenoj Timočkoj buni. Kao Radikalac proganjan od vlasti morao je da sa Pašićem beži u Bugarsku i tako spasio glavu od korumpirane dinastije Obrenovića.

Ja kao đak 2. razreda osnovne škole, sa mojim stricem Živkom pisao sam predizborne parole, po zidovima, ogradama i kućama (crno masnom farbom) “Glasaj te za Niku – Nikola Jovanović – bio je najbogatiji u Zagrađe.

Po završenoj osnovnovnoj školi u Zagrađe, pohađao sam Trgovačku školu i bavio sam se trgovinom.

U leto 1941. godine desetak mladića iz Zagrađe: Milutin Ristić, Miloš Paunović, ja i još njih sedam-osam otišli smo u Timok na Stojanov brod da se kupamo. Preko puta Timoka pojavi se Jovan Ljubenović (zvani Vanča) razgovara sa Milošem Paunovićem “zvani Car”. Ja sam samo čuo – kada je Ljubenović rekao “Sto dinara”. Kad smo se skinuli da se kupamo, mene Miloš Car brat mi je od tetke, moj otac njegovoj majci je brat od ujaka Miloš, pokušao da me udavi. Prvo sam pomislio da se on šali, ali kad sam video da to nije šala već nešto ozbiljno, uspeo sam da se izvučem od njega, izašao sam iz vode obukao se i otišo kući, ali nisam smeo o tome ništa da kažem, jer sam bez znanja dede Stojka išao u Timok na kupanje.

Odmah posle kratkog vremena Miloš Car stupa u četnike Koste Pećanca i tamo se manje više loše ponašao. Negde krajem 1942 godine Nemci razoružaju te četnike, pola ih streljaju, a pola ih upute u Nedićevu Srpsku Državnu Stražu i Miloš je imao sreću. Te u straži igra karte i uhvati partnera da krade karte i Miloš bez predomišljanja digne pušku i ubije partnera. Počne da beži, ali Nedićeva vojska blokira Zaječar i uhvate ubicu, pa pošto je zločin učinio bez predomišljanja bude osuđen samo na 5 ili 6 godine robije i bude sproveden u Požarevac na izdržavanje kazne. Ali Miloš car uspeva da pobegne iz zatvora, i uspe da stigne kod svog oca Jotu cara, koji živi na imanju, na Nikolin grob i krije se u plevnju za seno.

Za vreme Drugog svetskog rata krajem 1941. godine stupio sam po zadatku u Srpsku Graničnu Stražu. Izvršio sam nekoliko zadataka – između ostalog spasio sam gospođu Nevenku Petrović – suprugu kapetana Leonide Petrovića, (komandanta Zaječarske brigade), da je nemci ne uhapse, uz pomoći sa mojim stricem Živka. Po završeni zadatka početkom 1942. godine prešao sam u Dražinu vojsku – bio sam običan borac u Zaječarskoj letećoj brigadi, (to je u stvari bio jedan bataljon od stotinu boraca), nezavisno od Zaječarske brigade, koji je stalno bio u pokretu, na teritoriji Timočke krajine, a po potrebi i dalje. Komandant Zaječarske brigade Jugoslovenske vojske u otadžbini Timočkog korpusa – bio je kapetan Leonida Petrović, dok komandant leteće bio je žandarmerijski podnarednik Boža Paunović koji je kasnije unapređen u čin Potporučnika.

Krajem oktobra 1942. godine Zaječarska leteća brigada kod naselje Zmijanac vodila je borbu – čarkanje sa Nemcima i Bugarima, kad je počeo mrak neprijatelji su seli u kamione i odvezli se u Zaječar. A mi Dražina vojska pregazili Timok i ostupili u pravac Zagrađa. Na putu se prolazi pored kuće Jote cara oca Miloša cara. Komandant leteće brigade znao je da mi je tetka Persa rođaka, on mi naredi da upitam tetku da za štab brigade, za desetak ljudi spremi da nešto toplo pojedemo, jer smo se celi dan borili i sada gladni, i sve će joj biti plaćeno koliko to bude koštalo.

Ja odem i lupam, na vrata se pojavi tetka Persa sva uplakana, odmah sam pomislio, da je njen sin Miloš zvani car tu. Upitam je zašto plače, a ona kaže: verovatno ste došli zbog mog Miloša, a ja upitah pa gde je on – ona kaže on je tu. Na to ja joj reknem neka obriše suze, da ne brine, nego da spremi večeru za desetak ljudi i to sve biće plaćeno. A Milošu da kaže – sutra uveče oko 6 sati, sa puškom da me sačeka tu i tu. A ja sutra dan odem kod kapetana Leonide i molim ga da primi Miloša u brigadu. Miloš nema izbor jer se kompromitovao. Saslušao me komandant brigade i reče mi: čuo sam za tog bandita, ja ću ga primiti pod jednim uslovom: ako car Miloš ne bude dobar i poslušan vojnik da ga Ti Paniću lično ubiješ. Sa tim sam se i ja složio i, stao mirno pozdravio komandanta i otišao u Leteću brigadu, i tamo zamolio komandanta leteće brigade: da mi da dva pratioce kad idem na sastanak sa Miloša cara.

Na određeno mesto došao je Miloš sa nov novcite karabin i kaže: ej bre ti me sada spašavaš, a ja sam hteo da te udavim – za sto dinara. Na to sam odgovorio – Budalo jedna pa ti si mi brat. Onda sam mu saopštio da pazi šta radi, da strogo izvršava sva naređenja i da uvek bude disciplinovan vojnik, jer za malu grešku može glavu da izgubi. Da jedinicu nikada ne napušta, jer to mu je garancija za život. Imao je sreću i raspored je dobio u Trećem bataljonu zaječarske brigade. Ja sam se često puta interesovao kod komandanta Trećeg bataljona Zaječarske brigade: kakav je vojnik Miloš car? I uvek je bilo: da je jedan između najboljih i najspremnijih vojnika.

Za tri godine sam učestvovao u istočnoj Srbiji u stotinu borbi protiv: Nemaca, Bugara, Komunista i ostalih srpskih neprijatelja, neke borbe su trajale po desetak minuta, a neke po ceo dan, pa čak i po nedelju dana. Bogu hvala uvek sam imao sreću da sam ostao ne povređen.

Juna meseca 1944 godine zarobili su me partizani u selo Trubarevac, nedaleko od Sokobanje, zarobila me je partizanska divizija Koče Popovića i, tu su me saslušavali: Mika Colić i još nekoliko partizana, i to vrlo strogo osudili na smrt. Uz Božjoj pomoći uspeo sam da se spasim, da pobegnem živ iz partizansko zarobljeništvo, jer sam bio aktivan borac Draže Mihailovića sa puno iskustva.

Poslednji put 1944. godine kad sam bio kod kuće u selo Zagrađe imalo je 300 domova, od prilike 1200 stanovnika, 100 đaka u osnovnoj školi i preko 20 gimnazijalaca. Na žalost danas u moje Zagrađe vlada Bela Kuga. U njemu danas živi oko 145 staraca i starice, ni jedno dete, škola i crkva su se raspala i sve propalo i zaraslo u korov – takoreći pusto postalo.

Za vreme 4-tvoro godišnjeg Drugog svetskog rata u Zagrađe je nastradalo od: – Partizana, Nemaca, Bugara, Gestapovaca, Pećanaca, Nedićevaca i četnika oko 40 osobe. Dok, kada su komunisti došli na vlast, u prvu nedelju dana, na najzverski način zaklano i ubijeno je preko 40 ljudi, žena i deca bogatih i viđenih zagrađana, a njihova imovina opljačkana i podeljena između komunista i cigana – ciganin Marko Omerović ubio je Petra Najdanovića i oduzeo mu je celokupnu pokretnu i nepokretnu imovinu – familija Najdanović ostala je gola, bosa i gladna na ulicu.

Jula meseca 1944 godine oboleo sam, dobio sam zapaljenja plućne maramice, i bio upućen u bolnicu na lečenje. Na lečenje sam stigao početkom avgusta meseca u Kragujevac gde me je lečio vojni doktor potpukovnik Isailović. Tu su me blizo crveno armejci zarobili. Sreću sam imao jer je oktobra 1944 godine formiran Artiljerijski Divizion, i sa njime sam ostupao preko Gruže, i u Čačka smo oslobodili od nemaca Miku Petrovića sa sinom Acom, kapetana Pavkovića, rezervnog poručnika Dragi Milanovića i mnoge druge. U Užice smo oslobodili preko Trista zarobljena četnika i preživeo sam veliko bombardovanje u Užice.

Iz Srbije kod Ljubovije, prešli smo reku Drinu, pa preko Bosne u borbama sa različitim, i mnogo brojnim neprijateljima do Beljine, pa tu preko Brčkog gde smo se ukrcali u voz i za božić 1944. godine stigli u Bohinsku Bistricu blizu Bleda u Sloveniji, gde nas je sneg zatrpao do kolena. Zatim, nastavili vozom do Postojne, i tu smo se stavili pod komandom generala Miodraga Damjanovića.

Kod Postojne sam pokušao da ilegalno pređem u Dinarsko-četničku diviziju, i tu me je patrola diviziona uhvatila, razoružala i osudili na smrt, pa potom promenili za 25 batine preko panj, od kojih sam jedva preživeo.

A zatim pod komandom Generala Damjanovića u leto 1945. godine prelazimo preko reke Soče u Italiju i 5. maja stupamo u kontakt sa 8. Britanskom armijom, u Palmanovi, koji su nas razoružali i kamionima transportovali u unutrašnjost Italije u logore: Ćezene i Forli. Posle tri meseci budemo svi premešteni u čuveni logor Eboli nedaleko od Salerna – južna Italija.

U Eboli sam prešao u Drinski puk u 12 četu kod poručnika Dragi Milanovića. Zbog neki nesporazum sa majorom Lakovićem, komandanta drinskog puka, ja napuštam Eboli i u Bari prelazim u civilni logor Karbonari, to je bio tranzit logor za Jevreje i Grke. Odavde budem prebačen na sever Italije u Bolonju, tu formiramo Jugoslovensku civilnu grupu od sto člana. Jednog dana pozove nas komandant logora Slovenac Zoran i upozna nas, da je dobio naređenje, da nas sto budemo premešteni za Modenu, mi se svi pobunimo jer tamo ima mnogo ustaša, on Zoran kaže uredu; imate dva izbora: Modena ili Jugoslavija – svi mi da poludimo. Zoran komandant logora, naređuje, za pet dana svi ćemo biti prebačeni u Modenu, tamo ima i radi Poljska vojna Akademija od 4000 ljudi, naši najverni saveznici, plus šef policije u Modeni je kraljevski jugoslovenski poručnik, stavio nam 20 džipa na raspoloženje da uništimo ustaše, jer su oni u Drugom svetskom ratu, na najzverskiji način pobili i poklali blizu jedan milion Srba.

Modena, tranzit logor za 34 nacije. Tu se pobijemo sa ustašama i 25 nas budemo izbačeni iz logor Modena i po kaznu da se vratimo u Eboli. Na putu za Eboli svratili smo se u Rim u Centralnu UNRU gde je bio direktor Vjekoslav Bučer slovenac koji nam je dao u naturi veliku pomoć do Eboli.

U Eboli nas kaznu zbog begstva iz logora, jednu nedelju dana zatvor i, onda ponovo rasporede u Drinski puk – sada u 4-toj četi kod poručnika Ljube Grdanovića, tu u Eboli sam ostao dva-tri meseca a onda 4. četa dobije zaposlenje stražarsku službu kod Britanske vojske u Kazerti. Pošto sam proveo 6 meseci lutanja po Italiji i dobro sam naučio italijanski da govorim, postao sam u četi Tumač između engleske komande i naše čete. Tu smo čuvali Maršala Aleksandra i nekih 4 ili 5 prazna logora – za uzvrat dobijali smo novu englesku uniformu stan i hranu, i cigarete sledovanje engleskog vojnika.

1947. godine budemo svi Ravnogorski borci i civili iz logor Eboli prebačeni u zapadnu Nemačku u zloglasni Munster lager, ograđen 4 metara visoko – bodljikavom žicom, lefektorima i tenkovima englezi čuvaju nas, gde komisija Maklin vrši skrin, traži da među nama pronađu ratne zločince jer nas je Tito proglasio za ratne zločince – i posle 3 meseci a po odluci Britanske vlade demobiliše nas Engleski Kralj Đorđe VI. Od blizo 20,000 zadržano je u specijalni logor oko 200 osoba, ali i oni su posle godinu dana pušteni na slobodu – ni jedna osoba nije proglašena za ratnog zločinca.

Iz Munster lager ja sam bio premešten u Sedorf, a iz Sedorfa upućen u logor Ehra Lesien na seču šume, tu sam se javio za Englesku – kao evropski dobrovoljni radnik, i stižem 19 marta 1948. godine u Englesku. Javio sam se za rad u Rudnik da bi završio kurs engleskog jezika, na žalost lekarska komisija me odbila kao nesposobnog za rad u rudnik.

U Fulsuton gde me komisija odbila zaposlio sam se u kuhinji da radim, tu sam ostao oko 6 meseci, a onda premešten u logor Melborn, odande sam premešten u Miners kamp u Pontefrakt – kao portir, a zatim u Skipton. Skipton sam 1950. godine dobrovoljno napustio i zbog društvo preselio sam se u Ročdale dobio posao u fabrici pamuka, tu je bila vrlo slaba plata. Tu sam sreo i upoznao devojku – moju dragu Evu iz Bačke Kule – Vojvodina, i 1952. godine na Petrovdan smo se venčali u srpsku pravoslavnu crkvi u Ročdale.

1953. godine 5. maja rodila nam se ćerka Ljiljana i 1955. godine preselili smo se u Česterfild i dobili posao u fabrici stakla oba dvoje i dobru platu, gde ostajem kod iste firme 34 godine, tu sam za 25 godišnjicu dobio zlatan sat, a za 30-tu dobio Diplomu i zaradio skromnu penziju.

1949. godine u Pontefrakt postao sam član Udruženja boraca K.J.V. “Draža Mihailović”, u Skiptonu formirao prvo Povereništvo Udruženja. Dok sam živeo u Ročdale – osnovao sam Povereništva Udruženja u Derbi, Mančester i neka druga mesta. Dok sam živeo u Ročdale bio sam izabran za pomoćnog Sekretara Udruženja za Severnu Englesku i Škotsku.

1954. budem izabran za Oblasnog sekretara, posle 2 godine budem izabran za pretsednika oblasne uprave. 1960. godine osnivam Kulturno prosvetnu omladinsku grupu udruženja “Srbadija” sa sedištem u Derbiu, koju sačinjavaju 32 člana Folklorna, Pozorišna grupa i Mešoviti hor, kao i muzičku sekciju. – Kao Vođa grupe, i sa njome sam upravljao uspešno oko 10 godina i izvodili smo razno razne nacionalne, kulturno-prosvetne programe širom Engleske i Velsa. Zbog prosvetne grupe kupio sam jednu malu štampariju ručni slog, i na njoj štampao programe za prosvetnu grupu „Srbadija“.

Krajem 1969. godine rodio nam se, neočekivano sin Stevan, koji je konsultant za kompjuteri i on mi je mnogo pomogao oko kompjutera. Osamdesetih godina prošlog veka, napravio mi je slova ćirilicu, koja se u ono vreme nije mogla lako da nabavi. U poslednje tri godini dobili smo od sina tri unučad: Elena stara 3 ipo godine: Aleksandar star 1-nu godinu i 9 meseci, i unukica Maja stara 7 meseca.

Takođe i naša ćerka Ljiljana je mnogo pomogla na kompjuter, jer i ona diplomirala za Komjuter i radi kao IT trainer – ali Stevan je mnogo, mnogo više pomagao i još uvek pomaže – on je rođen za kompjuter.

Godinama izdajemo džepni Pravoslavni kalendar u izdanju Naša-srpska Zastava. Supruga Eva je Blagajnik S. Zastave i korektor oba dva lista.

1975. godine pokrenuo sam da izdajem “Našu Zastavu” nezavisni list moje privatno izdanje do 120. broj, a onda je zamenjeno sa “Srpska Zastava, sa svim ostalim saradnicima i dopisnicima.

Mnogi su od tih davno pomrli – Slava im! A bili veliki saradnici i dopisnici, Sretko Drča i Branko Šešum saradnici -Lester; kao Milan Rajić sa suprugom iz Čikaga i Jovica Ljubojević; Časlav Damjanović Vašington; jerej Rodoljub Ž. Ilić pesnik; jerej Zvonimir Ž. Jović i Bogdan Bolta iz Australije; Ljuba Spasojević iz Francuske i Italije; Svetomir Ristić iz Belgije, Vanja Lalović iz Nemačke; Marko Milunović-Piper književnik iz Švedske;

Dr medec. Vojislav Nedeljković; Dr. hadži Stevan L. Jevtić prof. univerziteta u penziju književnik i naučnik u Novi Sad; Dr. Dragoje Todorović Beograd; Ing. Dejan Šunjka, jerej Nenad Jovanović i Sretko Đođrević dopisnici iz Beograd; Veselin Prljinčević dopisnik iz Aleksinac; advokat Ivan Milosavljević dopisnik iz Valjevo i mnogi, mnogi drugi.

Jugo ambasada prati rad “Naše Zastave” i biltena „Sloboda ili Smrt“ i preduzima mere da to ugasi; pišu preteća aninumna pisma na srpskom i engleskom jeziku. U sitne sate noću telefonom anunimno prete smrtnom kaznom – to mi daje snage da istrajem i ignorišem sve to. A ipak na posletku dobijam izveštaj iz otadžbine, ko god tamo u Zaječar dolazi iz Engleske u posetu Udba im pokazuje moje fotografije i pitaju šta o meni znaju i ko sam i šta sam? Pokušavaju, da nagovore mog brata od tetke Živojina da dođe da me ubije. Šest meseci na njega vrše pritisak, on to stalno odbija, i na kraju im kaže “Ne želim da vidim mog brata mrtvog”! Tu prestaje sve. Onda od Miloša cara sin Nikola iz selo Grljan i njegove sinove Udba priprema da me pomoću njih likvidiraju. I to ja presečem, ali Ozna ne miruje, smetaju im moja izdanja u koja piše da su komunisti zločinci, od kojih, od svako izdanje od 80 do 100 primeraka se šalju u Jugo Srbiju na besplatno čitanje. Naposletku našli su jednu budalu iz sela Vražogrnac Ljubiša Stojanović – ubaca se tu u srednju Englesku pomoću jednog Knjaževčanina, koga je upoznao na jednoj svadbi ovaj išao u Zaječar. Ali ovaj kaževčanin isproban borac odbija da u ma šta učestvuje protiv mene i za mene, javlja policiji i policija ga hapsi i deportira za Jugoslaviju. To se odigralo krajem devedesetih godina p.veka.

Pre četri godine, posle česdeset godina, kad sam bio prvi put u posetu, u Zaječar, čuo sam da se ta budala u Vražogrnac obesio, ali ljudi veriju da ga je Ozna obesila, jer je mnoge političke emigrante u inostranstvo ubio? Emigrantske viđene političare i prosvetne radnike.

U Negotin Udba vrši pritisak na obolelog od Parkisonove bolesti prof. Aleksandra Živkovića da više ne prima moju štampu, i poslednji broj da ga vrati nazad, jer ga nije tražio. On je moj bliži rođak, znam za vic – ja i dalje šaljem i on bolestan i dalje čita. 2004. godine kad sam tamo bio za Petrovdan, u razgovoru sam pitao mog rođak, dali ga još policija juri? On mi je odgovorio – ne od kako si ih ti pobedio komuniste me ne diraju više.

Kao oblasni predsednik Udruženja budem biran i za člana Zemaljske uprave udruženja za Vel. Britaniju. 1975. godine budem izabran za Prvog podpredsednika Zemaljske uprave udruženja. Više puta sam bio i član Centralne uprave udruženja. 1988. godine budem izabran za Sekretara Udruženja za Veliku Britaniju, a 1995. godinu izabran sam za Predsednika zemaljske uprave udruženja, a zbog godine starost 2005. dajem ostavku na dužnost predsednika i, budem izabran za doživotno Počasnog Predsednika Udruženja za Veliku Britaniju.

Za vreme, od deset godina 1995. do 2005. dok sam bio predsednik zemaljske uprave Udruženja, uspeo sam da novčano obezbedim štampanje biografije đenerala Miodraga Damjanovića, zahvaljujući mojoj vrednoj ženi Evi i Petru Glediću, koji su mi pomogli da pripremimo, složimo i prenesemo u Beograd. Biografija đenerala Damjanovića, koja je pre 6 meseca ugledala svet – zahvaljujući književniku Kosti Nikoliću u Beogradu.

Do sada sam više od trideset godina urednik biltena „Sloboda ili Smrt“ i „Naša Srpska Zastava“ – nastaviću dok mi zdravstveno stanje dozvoljava.

Svima saradnicima širom sveta i u razbijenoj Srbiji pomrlima – Slava im! dok živima od srca hiljadu puta hvala !

 

P.S. ili Napomena-

 

Molim, ovu moju biografiju i sve drugo što Vi napišete o meni da se štampa u slavu mog strica Živka Panića železničara, ubijenog 6. septembra 1944. u Zaječar od komunista, i svih poubijenih u Zagrađe od komunista, sa žaljenje nemam celu listu a po sećanje navešću neke: Nikola Ristić vršioc dužnosti predsednika opštine, Dane Nikolić i Milorad Stanković zemljoradnici – ubio ih je Mika Colić krajem 1941. godine; Nikola Jovanović najbogatiji u selu, Viden Pančić, Vasa Kalčić, Vasa Canić. Petar Najdanović, Rajko-Raja Stanković i Tona Bocić – trikotraža sa ćerkom i Đergo-Milojkov Stanković – Slava im! Svi prethodno zverski mučeni poklani i pobijeni od lokalno komunističkog ološa septembra 1944. godine. Po podacima mog dede Stojka tada su ubijena i zaklani najpoznatih domaćini oko 40 ljudi i žena iz Zagrađa u Zagrađe.

 

20. mart 2009

Česterfield – Engleska