Naredba za 7.jun1947.

 

JUNACI!

Obraćam se danas samo vama, vojnici, pod ovim neverovatnim okolnostima: vi odvojeni u žicama od svojih oficira, a ja udaljen i od jednih i od drugih! Srećom sa vama su ostale vaše najniže i najneposrednije starešine – podoficiri, na koje je pala sad sva težina starešinskih dužnosti, koje oni, svesni svoje istorijske odgovornosti, svojski i uspešno obavljaju.

Po obaveštenjima koja imam, uprkos tako teških uslova pod kojima živite, red, disciplina i duh kod vas, Kraljevskih Ravnogoraca, na zavidnoj su visini. I zato vi, od Palmanove do danas, nikad više prava niste imali da vas oslovim ovako, kako počeh ovu naredbu: sa „Junaci”. Jer ja čujem, da u istini junački podnosite ovo poslednje poniženje, najteže posle Palmanove, koje nam nametnu visoka Saveznička Politika. A podnosite ga u stvari onako, kako to dolikuje vojnicima Kralja Petra II i borcima i sledbenicima neumrlog Draže Mihailovića. Podnosite ga svesni da će ono biti zaista poslednje i da ćete posle njega dobiti bar ono, našta toliko čekaste i našta toliko prava imate, a što čini čast svakom slobodnom čoveku – posao! Taj posao biće sigurno završnica onoga, što vam ja davno već kao svoj program nagovestih: po svaku cenu i što duže očuvati što čvršću zajednicu i u njoj duhovno i fizički zdravog pojedinca, zapojenog eboliskim duhom samodiscipline i sposobnog i za život i za rad; da bi docnije, kad saveznička politika to omogući, bili u mogućnosti: da se ponovo latimo oružja i s Kraljem na čelu vratimo svojim milim i dragim, noseći zlatnu slobodu danas toliko ojađenoj Otadžbini. Pogledajte danas jedan drugoga: kako izgledate, kako ste obučeni i kakvog ste raspoloženja, i uporedite sve to sa stanjem onih nesretnika koji napustiše vaše redove u Ćezeni, Forliju i Eboliju, pa sami recite: Koliko je se u dosadašnjem radu uspelo?

Ja ipak saznajem, da danas, kad ste u tim strahovitim životnim prilikama, počinju dizati glave i dolaziti do izražaja bolesno ambiciozni politički i moralni ljigavci, kojima je cilj da zbrišu Ebolijsko shvatanje kraljevskih ravnogoraca, želeći po Titovom receptu da razbiju samo Srbe.

Oni ne žele da isto misle i Srbin sa Dinare i sa Durmitora, sa Romanije i sa Šare; ispod Fruške Gore, i onaj sa Rudnika; da misli i da je u to ubeđen: da samo ujedinjeno, snažno i složno srpstvo može biti garant i kamen temeljac budućoj zdravoj i moćnoj Kraljevini Jugoslaviji.

Tim separatističkim pokrajinskim politikanima, ne dajte, junaci, da dođu do izražaja. Ne dozvolite im, da sad unese zlu krv među vas i ostanite jednodušni, kao i uvek što ste bili; verni datoj zakletvi Kralju i Otadžbini i zavetu Čiči.

Zapitajte slobodno svakoga od njih: gde je bio i šta je radio i uradio od kad je Draža podigao zastavu slobode na Ravnoj Gori, i čega radi želi raskomadano Srpstvo?

A vi budite uvereni: da ma kako budete uskoro upućivani na posao, biće uvek nekoga ko će voditi računa o zajednici, koja još uvek nosi ponosno ime kraljevske jugoslovenske vojske, a koja će ga morati da nosi sve dok se ne vratimo domovima, pa ma koga se posla sada budemo morali privremeno prihvatiti.

Znajte da će taj posao biti častan i privremenog karaktera, i samo u cilju omogućavanja što boljeg vašeg zbrinjavanja do odsudnoga časa, koji nas mora zateći i duhovno i fizički spremne, da uz pomoć saveznika ostvarimo san miliona naše porobljene braće: da im jednog dana donesemo žudno željenu slobodu.

O današnjem našem stanju obavestio sam i našeg vrhovnog komandanta, koji mi je dao puno nade na bolju budućnost sviju nas. A ta nada ima i u buduće biti izvor duhovne pripravnosti za akciju svakog kraljevskog vojnika, pa ma na kome poslu privremeno bio.

Verujući, da ću vam još pre nego pođete na radove, moći i lično izdati potrebna uputstva, ja vas pozivam, junaci, da i ovom prilikom pozdravite svoga Vrhovnog Komandanta gromkim uzvikom:

– Živeo Kralj Petar II !

Setimo se i u ovim okolnostima našeg neumrlog komandanta

đenerala Draže Mihailovića smernim poklikom:

– Slava mu!

Đeneral Damjanović.