Gospodine Ministre đen.Damjanović J.Đonoviću 8.jula 1945.

 

Gospodine Ministre,

Jovan Đonović

Neobično sam obradovan dolaskom kapetana g. Mirkovića, a u ime svih boraca ovde kao i svoje vrlo sam Vam blagodaran za interesovanje za nas, jer na žalost to ne bih mogao reći za ljude koji su do sad mogli davno i da dođu među nas, ali to iz meni neshvatljivih razloga još nisu učinili. Ne optužujem nikoga, bar za sada ne, ali Vam iznosim činjenično stanje, koje vrlo negativno utiče na moje ljude. Pri svemu tom budite uvereni, da je moral svih mojih jedinica na dostojnoj visini, a te jedinice su:

Štab istaknutog dela vrhovne komande, sa 120 ljudi;

Dinarska divizija vojvode Đujića, sa oko 5.100 ljudi, od kojih 520 izbeglica – žene, deca, starci;

Šumadijska divizija đenerala Mušickog (nekadanji Srpski dobrovoljački korpus) sa oko 4.600 ljudi, od kojih 240 izbeglica;

Komanda gornje Like i hrvatskog Primorja, vojvode Jevđevića sa oko 1.500 ljudi, od kojih 240 izbeglica;

Dopunski bataljon, u koji dolaze svi oni koji stižu u ove krajeve, a nisu im jedinice ovde, sa oko 300 ljudi, sa 7 izbeglica;

Hrvatska armija đenerala Parca sa oko 600 ljudi, od kojih 10 izbeglica;

Slovenačka armija đenerala Prezelja sa oko 900 ljudi.

Ukupno oko 13.000 ljudi.

Sve ove snage primio sam pod komandu aprila meseca i pod borbom sa njima se povukao na Soču, gde sam sačekao Saveznike, koji su nas prihvatili i kojima smo kod Palmanove predali oružje, da bi nas potom prebacili u logore kod Ćezene i Forli, gde se nalazimo od polovine maja meseca tekuće godine.

U borbama koje su moje jedinice imale u Sloveniji i do Soče imale su protiv sebe [jedinice]13, 20, 26, 30, 31, 35 i 43. partizanske divizije od kojih su dve bile motorizovane i sa oko 60 bornih kola, dok je se naoružanje mojih boraca sastojalo samo čisto pešadijskog – ručnog. Prirodno je da su i gubici bili znatni, ali nikako onoliki kako su Vama predstavljeni. Poslednju radio vezu sa đeneralom Dražom Mihailovićem imao sam 6. maja iz Palmanove, kad sam na pitanje gde je, šta radi i šta namerava da radi dobio njegov odgovor: „Vodim gerilske borbe u zapadno] i istočnoj Bosni i Srbiji”. Sva moja nastojanja da docnije dođem u vezu sa đeneralom Dražom ostala su bezuspešna. U izgledu je skora direktna radio veza, ali bih Vas lepo molio, da mi omogućite i materijalnu vezu slanjem mojih ljudi u Zemlju preko Grčke, a za taj posao imao bih masu dobrovoljaca. Bio bih Vam blagodaran ako bi mi omogućili i stalnu kurirsku vezu sa Vama, jer će biti dosta stvai i za međusobno obaveštavanje i sporazumno regulisanje. Zatoi naredni Vaš kurir trebao da donese i Vaša konkretnapitanja o svemu što Vas interesuje, a ja ću Vam sa zadovoljstvom dati  sve podatke kojima raspolažem.

Život u logoru prikazaće Vam g. Mirković. Sa svoje strane bih molio da se olakša boljim smeštajnim prilikama, hranom, odećom i rubljem. Obećana mi je od strane Poljaka obilnija pomoć u svemu. Verujem da će uskoro obećano biti i ostvareno. Ako se gde nalaze bolji uslovi za smeštaj, a meni to još nije poznato, jer iz logora dalje nisam mogao ići, molio bih da se isgi iskoriste. Možda bi se to našlo i u Grčkoj, gde bi bili bliži Otadžbini? Sve su ovo problemi o kojima sam želeo govoriti i sa Centralnim komitetom u Rimu i Kazerti, ali do sad u tome nisam uspeo i ako sam česgo ponavljao isti zahtev: da tamo odem.

Znajući, Gospodine Ministre, sa koliko je pažnje i simpatije u Vrhovnoj komandi praćen Vaš rad na našem opštem poslu, ja Vas molim da shvatite i situaciju mojih trupa i moju ličnu i omogućavanjem stalne naše saradnje učinite što možete i sa toga odstojanja: da se živa snaga ovde sačuva za velika dela koja ju očekuju.

Ćezena, 8. jul 1945. Komandant Istaknutog dela štaba Vrhovne komande, đeneral Damjanović