Govor Đenerala Draže na aerodromu Pranjani 22.jula 1944.godine

 

Govor Đenerala Draže na aerodromu Pranjani

 

Draža je još krajem maja 1944.godine formirao Četvrtu grupu jurišnih korpusa pod komandom majorom Dragoslava Račića, čiji je pomoćnik bio major Dušan Smiljanić a Načelnik štaba kapetan Neško Nedić.

U tu formaciju ušle su :

Leteće brigade I i II Šumadiskog korpusa i deo snaga Gorske Garde, Cerskog, Požeškog, I i II Ravnogorskog, kao i Rasinsko-Kopaoničke grupe korpusa potpukovnika Dragutina Keserovića i II Kosovski korpus pod komandom kapetana Žike Markovića.Tako je pet jurišnih korpusa bilo skoncentrisano na prostoru između Kopaonika i Toplice.

Krajem juna bila je formirana Zapadno-Moravska grupa korpusa pod komandom majora Aleksandra Miloševića čiji je načelnik Štaba bio kapetan Zvonko Vučković. U tu formaciju su ušli:

I i II Šumadiski korpus bez Letćih brigada, delovi I i II Ravnogorskog, Požeškog i Valjevskog korpusa. Šumadiska grupa korpusa bez letećih brigada krenula je iz Kalenića u pravcu Pranjana gde je se nalazila tada Vrhovna komanda. Tako je Vrhovnoj komandi bilo stavljeno oko sedam i po hiljada boraca u centralnom položaju, za manevar po unutrašnjem operdciskom pravcu i radi obezbeđenja.

Đeneral Draža je na aerodromu Pranjani održao 22.jula 1944.godine oficicirima, podoficirima i vojnicima dva Šumadiska i dva Ravnogorska korpusa govor, u kome je rekao:

Vi ste delovi jedine vojske na svetu koja ni za jedan čas, a kamoli dan, ne pognu glavu ni zastavu ispred krutog i nemilosrdnog germanskog osvajača. Naša borba nema ravne u istoriji, baš zato što je otpočela onog dana kada protiv silne Germanije na bojnom polju nije bilo nikoga, izuzev još nespremne Britanije i nas, tada jedinih njenih nesalomljivih Saveznika. Krug naših saboraca u svetu sada je veliki.

Ali to ipak niti će značiti, niti sme da znači: da je time umanjena naša uloga i naša zasluga.

Dok su se drugi ispitivali kojem će se svetu privoleti, ili se tek spremali za tešku, sudbonosnu borbu, mi smo u tu borbu uleteli od prvih, golih ruku, ali čelična srca, dobre volje i nadčovečanske vere. U toj borbi podjednako smo mislili na svoju Otadžbinu i Savezničku sudbinu: puna pobeda ili beznadežni kraj.

Naš put ka tom velikom, čovečanskom cilju bio je trnovit i krvav. Ko to bolje zna od naše mile Šumadije, čiji glavni grad samo za dva dana i tri noći, tirani pretvoriše u golemu dolinu leleka i plača?

I dok smo protivu slinog neprijatelja, čije su se horde Evropom razigravale, vodili borbu na život i smrt, desi se nešto što istorija do sada ne zabeleži.

Odrođena braća, Ustaše u Hrvatskoj i Bosni sa jedne, a za njima i Komunisti u celoj zemlji sa druge strane, napadoše na živote i sva naša dobra u našem najtežem času.

Prvi nam mučni poklaše preko sedam stotina i pedeset hiljada najboljih sinova i dece, a drugi preuzeše da ispod svoje”oslobodilačke zastave” srpske pokrajine oslobođavaju od nacionalnog srpskog stanovništva. Rezultat te paklene i mučke, voljne ili nevoljne saradnje, vidimo širom cele Otadžbine:

u popaljenim domovima, porušenim selima, prepunim grobljima i jezivim jamama.Tome treba dodati i dve stotine pedeset hiljada srpskih sinova pobijenih od germanskih osvajačag, od toga sto dvadeset hiljada streljanih samo na Banjici kraj Beograda.

Naše patnje i naše suze do sad ne nađoše pravog roditelja, niti naš vapaj pravog sudiju. Ne nađoše ga; ali će ga naći jer je Bog veliki i pravedan, a naši moćni Saveznici voljni da sve čuju i po pravdi cene.

Tragovi neprijateljskih groznih dela tu su.

Neka dođu, vide i uvere se: da smo mi jedini bili i ostajemo uz majku Jugoslaviju, a oni nam nož u srce zarili, ne zbog demokratije u Jugoslaviji, koju oni nisu hteli ni voleli, već zbog svojih skučenih, satanskih želja i partijskih interesa.

Gde bi danas bila naša slava i sila, da ove nebratske nemani ne osakatiše tela i još teže užburkaše duše, uvek istim putevima ruku pod ruku, danas pod, jednom, sutra pod drugom zastavom, uvek na štetu i naše jugoslovenske i naše savezničke stvari.

Ali ako oni izgubiše glave, mi ipak ostadosmo pri svesti i odluci: za svaki zločin puna lična, ali nikad kolektivna odgovornost.

Gubu iz svojih torina u Hrvatskoj će čistiti zakon i Hrvati, sa kojima očuvasmo veze i bratstvo, bez obzira na sve prepreke koje okupator između nas poseja, a koje mi složno i bratski uklanjamo sa puta zajedničke, nacionalne budućnosti, sreće i slave.

Gore glave, sinovi dične Šumadije! Mnogi su pred nama grešili i greše. Ali grehovi nisu večni.

Večita je samo vera u Saveznike, sa kojima smo povezani svojom borbom i zajedničkom željom: da se nacistička tiranija za večita vremena ukloni, umornom svetu vrati mir, a porobljenim narodima izgubljena sloboda. I tada,mi ćemo biti svoji gospodari, na svojem području, u okviru naše preporođene Jugoslavije, pod skriptom naše mladog Kralja Petra II, ne da mi nepravdu drugima činimo, a bez volje da pred nepravdom drugih – malih i velikih – svoju ponosnu glavu pognemo .

 

Odlomci iz knjige M.Vuković-Birčanin

General Dragoljub-Draža Mihailović