Vrlo poštovani Gospodine Ministre J.Đonoviću

 

VRLO POŠTOVANI GOSPODINE MINISTRE,

Jovan Đonović

Pismo Vaše od 10. septembra poslato preko kapetana Rapoteca primio sam poodavno. Lutalo je zbog naše selidbe u ovaj logor. Pokušavao sam u više mahova da Vam odgovorim i zablagodarim na obaveštenjima, ali veze sa Vama su skoro nemoguće. Koristim ovu i nadam se, da ću najzad uspeti. Kako ste moje vesti imali poslednji put od 8. jula prošle godine to ću ovoga puta biti malo opširniji.

Početkom septembra prošle godine pozvat sam u Kazertu – glavni saveznički Stan za Sredozemlje – gde sam dao sve podatke o nama i izložio sve naše potrebe. Obećano mi je bilo opšte poboljšanje. I odmah u drugoj polovini septembra preseljena su oba logora (Forli i Ćezena) u Eboli, logor gde je ranije bila engleska škola gađanja. Smeštaj je ovde nesravnjeno bolji, a i hrana poboljšana, s tim, da je još uvek malo hleba za naše vojnike – 300 grama dnevno. Sva moja nastojanja da se ovo poveća, ostala su do sad bez rezultata. Isto tako ne primamo duvan što vrlo negativno utiče na ljude, kod kojih nikako ne mogu da suzbijem trgovinu, kojom pojedinci dolaze do novca, koji opet ne primamo ni sa koje strane. Obuću, odelo i rublje primamo lagano, tako da se može računati da će sad biti snabdeveno obućom oko 85%, odelom 75%, rubljem 100% ljudstva. Sprema je uglavnom polovna – engleska, koju ljudi vrlo rado nose. Ćebadi ima dovoljno, ali sa ležištima (krevetima) ne stojimo najbolje.

Mnogo nam je pomogla velika pošiljka dobro očuvanog civilnog muškog, ženskog i dečijeg odela, rublja i obuće, kojom smo bogato snabdeli naše izbeglice, i žene i decu i starce i invalide. Na žalost, i od ovoga je mnogo prodato od nesavesnih pojedinaca, kojima su bila potrebna novčana sredstva za druge svrhe.

Najzad, moje stalno nastojanje da one ljude zaposlim čim stvarnijim, ne samo onim što se može raditi u logoru, počelo je dolaziti do rezultata tek 12. januara 1946. slanjem jedne čete od 100 ljudi za pomoćne službe u engleski artiljerijski puk u Salerno, gde se četa odlično pokazala. I nadam se da će obzirom na rezultat koji je dala ova četa ubrzo početi zapošljavanje u većem obimu, što će vrlo povoljno uticati na sve. Napominjem da su do sada Englezi zapošljavali (naročito u RAF-u) samo ljudstvo iz “civilni” logora, jer Eboli smatraju „vojničkim”. Ovo nam s jedne strane smeta, UNRA neće da zna za nas, ali se s druge strane ljudstvo oseća vojnikom, što nam u logoru omogućava puni vojnički život. Mnogo me napora stoji da ubedim one koji su van logora, mislim naročito na aktivne oficire, da nam je ovo neophodno i da na ovaj način samo možemo održati ljude na okupi van Otadžbine, što smatram da mi je glavni zadatak. Na žalost, u ovom pogledu ne nailazim ni na dovoljno podrške baš kod onih koji smatram da su dužni i po svojoj funkciji da me pomognu. Ovo naročito osećam od momenta proglasa Titove republike, od kada mi izgleda da baš najpozvaniji da vode opštu brigu, posvećuju se brizi samo za svoju ličnost! Zbog toga bih vas najlepše molio, gospodine Ministre, da se založite svim svojim autoritetom, koga poznajem odavno i visoko cenim, da se gospoda politički predstavnici aktiviraju, mislim naročito na ove u Italiji, i omoguće mi uspešan rad, naravno ukoliko je to sad moguće. Ovo mi je potrebno zbog toga što sam ja lično sa štabom još uvek vezan od strane Engleza za ovaj logor, a to strašno sputava moj rad i svodi moje mogućnosti na neznatne. Jer za svaki izlazak iz logora moram da tražim odobrenje, što je pored ostalog u vezi i sa dužim ili kraćim vremenom, koje je približavanjem proleća sve skupocenije.

Nedavno sam obišao nekoliko naših civilnih logora, a isto tako i jedinice zaposlene kod Saveznika i našao stanje potpuno zadovoljavajuće. Verujem da će Vas interesovati mesta gde se nalaze naši civilni logori, zbog čega ih izlažem: Modena, Bolonja, Ričone, Fano, Senigalia, Savilijano, Jesi, Karbonara.

U vezi sam stalno sa kancelarijom NJ. V. Kralja, sa Parizom i Rimom, a i sa našim bivšim zarobljeničkim logorima u Nemačkoj i Austriji, dok je veza sa Zemljom ponajteža, a naročito sa Vrhovnom komandom. Iz Zemlje stižu sve crnje vesti, koje na moje borce ideološki izgrađene pozitivno utiču! Moral je na visini, ali su svi željni posla i u vezi sa tim boljeg života, koji bi im omogućio lakše dočekivanje vremena kada će se opet moći da late oružja i izbore slobodu za koju se svi do sada žrtvovaše. Deviza svakog od nas je: „S verom u Boga za Kralja i Otadžbinu” a fakat da Kraljeva Kancelarija i dalje funkcioniše u Londonu, daje svima punu moralnu podršku i nade u bolju budućnost.

Mene mnogo brine fakat da smo u inostranstvu ovako politički pocepani i neaktivni u vreme kad bi aktivnost svakog pojedinca trebala da je na vrhuncu. Zar zbilja nema mogućnosti formiranja jednog jedinstvenog inostranog tela – Inostranog dela Centralnog nacionalnog komiteta – koji bi imao punu podršku i svih nas vojnika kad je u pitanju rad za dobro Kralja i Naroda?

Čuo sam, gospodine Ministre, da kako se to veli „imate dobrih veza”, pa Vas lepo molim iskoristite ih na opšte dobro. Omogućite već jednom stvaranje jedinstvenog političkog tela koje nas može predstavljati u inostranstvu, a ako Vam za to treba i ljudi, možda i novih, daćemo Vam ih i iz naših redova.

Mi vojnici činimo sve što možemo da širom inostranstva, gde god nas ima, održimo duh i moral kod ljudi, a od Vas političara s pravom zahtevamo odgovarajući rad, koji će nam omogućiti održavanje i spasavanje svega našeg ljudstva van Otadžbine. Samo naši zajednički napori moraju uroditi plodom. Inače odgovaraćemo pred istorijom.

Verujući, gospodine Ministre, da ćete ovo pismo primiti blagovremeno i shvatiti ga onako kako Vam je i upućeno, ja Vas molim da izvolite primiti izraze mog srdačnog poštovanja.

Eboli, 1. februar 1946. Vaš đeneral, …