Наредба за 7.јун1947.

 

ЈУНАЦИ!

Обраћам се данас само вама, војници, под овим невероватним околностима: ви одвојени у жицама од својих официра, а ја удаљен и од једних и од других! Срећом са вама су остале ваше најниже и најнепосредније старешине – подофицири, на које је пала сад сва тежина старешинских дужности, које они, свесни своје историјске одговорности, својски и успешно обављају.

По обавештењима која имам, упркос тако тешких услова под којима живите, ред, дисциплина и дух код вас, Краљевских Равногораца, на завидној су висини. И зато ви, од Палманове до данас, никад више права нисте имали да вас ословим овако, како почех ову наредбу: са „Јунаци”. Јер ја чујем, да у истини јуначки подносите ово последње понижење, најтеже после Палманове, које нам наметну висока Савезничка Политика. А подносите га у ствари онако, како то доликује војницима Краља Петра II и борцима и следбеницима неумрлог Драже Михаиловића. Подносите га свесни да ће оно бити заиста последње и да ћете после њега добити бар оно, нашта толико чекасте и нашта толико права имате, а што чини част сваком слободном човеку – посао! Тај посао биће сигурно завршница онога, што вам ја давно већ као свој програм наговестих: по сваку цену и што дуже очувати што чвршћу заједницу и у њој духовно и физички здравог појединца, запојеног еболиским духом самодисциплине и способног и за живот и за рад; да би доцније, кад савезничка политика то омогући, били у могућности: да се поново латимо оружја и с Kраљем на челу вратимо својим милим и драгим, носећи златну слободу данас толико ојађеној Отаџбини. Погледајте данас један другога: како изгледате, како сте обучени и каквог сте расположења, и упоредите све то са стањем оних несретника који напустише ваше редове у Ћезени, Форлију и Еболију, па сами реците: Колико је се у досадашњем раду успело?

Ја ипак сазнајем, да данас, кад сте у тим страховитим животним приликама, почињу дизати главе и долазити до изражаја болесно амбициозни политички и морални љигавци, којима је циљ да збришу Еболијско схватање краљевских равногораца, желећи по Титовом рецепту да разбију само Србе.

Они не желе да исто мисле и Србин са Динаре и са Дурмитора, са Романије и са Шаре; испод Фрушке Горе, и онај са Рудника; да мисли и да је у то убећен: да само уједињено, снажно и сложно Српство може бити гарант и камен темељац будућој здравој и моћној Краљевини Југославији.

Тим сепаратистичким покрајинским политиканима, не дајте, јунаци, да дођу до изражаја. Не дозволите им, да сад унесе злу крв међу вас и останите једнодушни, као и увек што сте били; верни датој заклетви Краљу и Отаџбини и завету Чичи.

Запитајте слободно свакога од њих: где је био и шта је радио и урадио од кад је Дража подигао заставу слободе на Равној Гори, и чега ради жели раскомадано Српство?

А ви будите уверени: да ма како будете ускоро упућивани на посао, биће увек некога ко ће водити рачуна о заједници, која још увек носи поносно име краљевске југословенске војске, а која ће га морати да носи све док се не вратимо домовима, па ма кога се посла сада будемо морали привремено прихватити. Знајте да ће тај посао бити частан и привременог карактера, и само у циљу омогућавања што бољег вашег збрињавања до одсуднога часа, који нас мора затећи и духовно и физички спремне, да уз помоћ савезника остваримо сан милиона наше поробљене браће: да им једног дана донесемо жудно жељену слободу.

О данашњем нашем стању обавестио сам и нашег врховног команданта, који ми је дао пуно наде на бољу будућност свију нас. А та нада има и у будуће бити извор духовне приправности за акцију сваког краљевског војника, па ма на коме послу привремено био.

Верујући, да ћу вам још пре него пођете на радове, моћи и лично издати потребна упутства, ја вас позивам, јунаци, да и овом приликом поздравите свога Врховног Команданта громким узвиком:

– Живео Краљ Петар II !

Сетимо се и у овим околностима нашег неумрлог команданта

ђенерала Драже Михаиловића смерним покликом:

– Слава му!

Ђенерал Дамјановић.