Поштовани г.Прибићевићу 4.март 1947.

 

ПОШТОВАНИ ГОСПОДИНЕ ПРИБИЋЕВИЋУ,

 

Примио сам Ваша писма од 14. и 24. прошлог месеца, која су доста контрадикторна у погледу личности Маклина, поводом чијег доласка у Италију су ми и писана. Ја Вам захваљујем на оволикој бризи о нама овде, али ми је жао само што до сада никако не нађосте времена и могућности да дођете и видите ове људе; јер у том случају не бисте о њима писали онако како ми писасте у своме писму од 24. фебруара. Изгледа ми да Вас је на овај начин писања нагнала психоза „наших” у Риму, оних који све мање имају заједничког са Еболијем и његовим духом заједнице, који се толико времена већ негује у смислу идеологије нашег равногорског вође. А Ви не нађосте за сходно у својим писмима, у овим како сами велите по нас судбоносним часовима, ни да поменете Дражу, и ако сте ми још у своме писму од 20. децембра 1946. нагласили: да сте у Италију дошли као заступник Равногорског покрета у иностранству.

Ја право да Вам кажем још увек не знам шта је са Комитетом у Риму и у којој ми функцији сад пишете, пошто сте ми у својим писмима од 6. и 20. децембра подвукли: да нисте председник и да то нећете да будете. А председник, кога сте ми именовали, ревносно ћути! Молио бих Вас за љубазност да ме обавестите, шта је са одбором у Риму, јер и према обавештењима које имам од г. Вукобратовића а који верујем да једино познаје наше прилике, изгледа да одбор не ради. Бар рад тога одбора с позитивне стране не осећамо ми у Еболију. Вас бих најлепше молио да примите знању, и ако је то потребно саопштите господи које се то тиче: да никакав рад одбора, ако тај постоји и ради, не може бити обавезан ни за мене ни за моје људство без обавештења и споразума са мном о ономе што се жели да ради у наше име. Ову ограду принуђен сам да дам и због рада Јакова Јововића са Тим одбором (видим да он сматра да одбор – комитет у Риму постоји), о чему ме је Јововић известио и тражио да одредим свога човека из логора да у комитету у Риму ради спискове за исељавање у Аргентину! Био бих Вам врло благодаран ако бих и по овоме питању добио потребна обавештења. По овоме је писао 8. фебруара „Југословенском националном комитету у Риму” др Доминиковић; копију тога писма добио сам.

Најзад, молио бих Вас да порадите на томе: да Corso Trieste ипак постане наша кућа, јер је крајње време да престане са оним радом у односу на Еболи како је то до сада било. Ово је нарочито потребно да буде ако би једнога дана и ми добили статус ДП; никако не бих желео да дође до неког „разграничења” до чега ће иначе неминовно доћи. А верујте ми: то не би било на нашу штету!

Еболи, 4. март 1947.

Срдачно Вас поштује ђенерал,