Последња војничка наредба 28. јуна 1947.
Генерал Миодраг Дамјановић говори у Еболи
Помоћника начелника Штаба Врховне Команде Краљевске Југословенске Војске,
Видовдан – 28. јуни1947.
ЈУНАЦИ,
1. маја 1945. имађасте на Сочи последњи окршај са Титовим хордама, да би одмах затим у Палманови под окриљем Енглеза свили своје непобеђене бојнe заставе и због настале међународне ситуације одложили своје свијетло оружје. Преко злогласне Ћезене и Форлија стигли сте у Еболи, где су бољи животни услови омогућили почетак припрема за будућност. Многе је непроспаване ноћи требало провести, много “горких” залогаја хљеба појести, а море речи просути:
– Док се Србин са обала Сињега мора, плавог Дунава, бистре Саве, Дрине „племените међе”, хучнога Вардара и свих њихових притока уверио: да је једино Србин и да само снажно, сложно и уједињено српство мора бити гранитна основа будуће федеративне Краљевине Југославије;
– Док су Хрвати и Словенци увидели: да им је будућност само уз браћу Србе. Мале бројем, али снажне духом, њихове армије, које су са Србима прошле кроз сва искушења после Соче, доказ су тога; и – Док је од Еболија створено „еболиско равногорско гнездо” – свих нас, који због обести Титове тренутно морадосмо да напустимо своја огњишта. Тешке бесане ноћи провели су Тито и његови доглавници због Еболија:
– Јер је Еболи био Дамаклов мач, који је претио свакога момента да се сручи на њихове главе и освети свете жртве равногорства. Он је био једини наш војнички центар у коме су дух, морал и дисциплина били очувани на достојној висини; и
– јер је Еболи био нешто још много више – равногорски духовни центар, који је као кула светиља благотворно зрачио на целокупну нашу емиграцију.
Две његове Штампарије – једна Краљевска, а друга ХЗМЉ, једине које емиграција има, утркивале су се у активности и с муком су успевале да подмире интелектуалне потребе свега онога што ван Отаџбине национално осећа и мисли, не само у Италији, веђ и далеко преко њених граница. А еболиске школе, од основне „Драже Михаиловића” преко Гимназије „Краља Петра II”, Средње техничке, Педагошког течаја, Богословије до Теолошког Факултета, као и Културне установе: Културно-просветни савет, Народни и Сељачки Универзитет, позоришта, биоскопи, музике, хорови, народни фолклор, Коло српских сестара, Учитељског и Професорско друштво, радили су пуним замахом и са завидним успехом. ХЗМЉ заслужује при том нарочиту пажњу;
– Јер је Еболи био постао најмилија нада наших у земљи и највећа и најсигурнија залога за будућност нашега народа.
Постављајући одмах у почетку себи за циљ: очувати целину, свестан сам био, да та целина до века неће бити на окупу! али је било потребно створити еболиски равногорски дух, који ће, кад се због виших разлога, целина буде морала да распе, зрачити над сваким појединцем и идеолошки га везивати за заједницу која је носила тако поносно име:
Краљевска Југословенска Војска. А која ће сваком појединцу дати право док је жив, да поносно и уздигнуте главе гласно свакоме каже: „Ја сам био у Еболиу” – исто онако, као што и данас сваки син велике Француске нације, који је био на Вердену, с поносом вели: „Био сам на Вердену”.
– И Еболи је, као некад Верден, издржао све нападе, било с које стране да су они долазили! А они нису били ни малобројни, ни безначајни! И Еболи је остао победник и заточеник националне мисли краљевских равногораца.
Зато, јунаци, кад год будете дошли у искушење, нека вам путоказ за одлуку да Еболи! Погрешити тада сигурно нећете! Мислите увек на заједницу којој припадате, без обзира где се налазите и чиме се бавите, и знајте: да ће увек бити некога, ко ће се у тој заједници старати.
Свете жртве милиона равногорских мученика на челу с неумрлим Чичом то од нас захтевају!
А да је Еболи постао ово што је, заслуга је не само старешина, не само свих добронамерних интелектуалаца и мојих сарадника, већ и свих вас, јунаци, који сте ме у потпуности схватили и разумели, и чували и очували ову нашу заједницу до данашњег дана. Свима, свима вама ја одајем своје пуно признање, уверен: да ћете ме исто тако добро схватити и у свему оном што вам овде будем изложио за будућност.
Тренутна међународна ситуација не дозвољава: да сада с оружјем у руци приступимо послу за који смо се спремали и да Титу покажемо где му је место! а наши заштитници
– Енглези, не желе више да нас држе под овим и за њих и за нас срамним режимом! њима је стало: да нас виде што пре слободним и с правом на посао.
Предрадње су већ завршене – комисија Бригадира Маклина окончава свој посао. У вези с тиме, није далеко ни дан: када ћете изаћи из жица и када ћете, с понова враћеним достојанством слободног човека, свој статус СЕП(предато непријатељско особље) променити у ДП-Desplaced persons(расељене особе) и добити и одговарајуће запослење.
Наслањаћете се, по жељи, увек на међународну организацију, која ће у будуће преузети на себе старање и о вама и о вашим породицама овде. За нас Краљевске Равногорске војнике – тежак је само предуслов за тај прелаз а он jе – престанак досадање наше војничке организације. Свесним Еболијанцима ни то неће бити тешко. Знају они да је то само привремено! А знаће и својим држањем да олакшају рад својим заштитницима.
Опробаним и прекаљеним борцима ђенерала Драже Михаиловића није потребно говорити: како да се у будуће држе према Титовим измећарима. Своје расположење према њима јасно сте изразили на гласању 27. јула 1946. у Еболиу; показали сте га целом свету 25. јануара 1947. у Неапуљу; а упозорили на то и наше заштитнике 20. јуна 1947. у Гросенброду:
Ми смо два света! Док Краљевски стег не замени црвену петокраку на Дедињу, нема за нас места у Отаџбини!
Судбина је хтела, ваљда, да будете ослобођени и упућени на посао у Отаџбини онога, који је 6. априла 1941. сахранио злосрећну Југославију. Не заборавите никад: да је Хитлер одмах затим 10. априла 1941. створио усташу, да би му убрзо додао и партизана, како би затим сви заједно потоцима лили племениту крв Србинову! Хитлер је још тада створио предуслов Титовог доласка на власт!
Али Србин се никад није светио голоруком непријатељу! То не смете чинити ни ви сад. Само, ваш став и ваше целокупно држање морају бити такви, да сваком бившем Хитлеровом војнику ставе до знања: да је он главни кривац и провокатор наше тешке народне несреће!
Отићи ћете претходно у ДП. логоре, у којима треба да се припремите за посао:
– Срешћете и успут, и у логорима, и на послу, нашу браћу и по крви, и по патњама и по схватањима – бивше заробљенике. Не заборавите никада: да су ти људи преко шест година већ у туђини, живећи под најтежим ропским условима; да су и они по схватањима својим Равногорци, али да нису имали среће, да то и на делуу шуми – покажу. Помозите им кад год можете, али свакога од њих запојте нашим равногорским еболиским духом. Стварајте са њима што чвршће заједнице, на које ће се једнога дана моћи рачунати, као на вас саме! Јачајте свуда културне везе и развијајте духовни живот до максимума, корисна иницијатива у овом погледу свакога од вас добро је дошла!
Сваки будући наш логор мора бити минијатурни Еболи а сви логори што чвршће међусобно повезани, заједнички напори морају дати и плода! То од вас с правом траже не само Краљ и Отаџбина, већ и милиони жртава пали за исте идеале као што су ваши!
Угушујте у себи и око себе болесне личне амбиције и сву своју активност упутите општем добру.
– Срешћете се и сарађивати сигурно свуда и с досадашњим нашим заштитницима – Енглезима. Својим држањем и радом докажите им, да су имали за кога да се заузимају и да то умете да цените!
Али чувајте своје достојанство!
Свуда и на сваком месту покажите да сте Равногорци! уздигнуте главе и горда чела чекајте час, када ће вас поново позвати под заставу наше Врховни Командант, спремни увек, као и до сада, да за добро свога Краља и свете Отаџбине и живот свој дате.
Нека живи његово величанство краљ Петар!
Нека је слава ђенералу Дражи Михаиловићу. Нека и у будуће наша девиза буде „С Вером у Бога за Краља и Отаџбину”, а наш завет: „слобода или смрт”.
Јунаци!
Пред одлазак из Еболија ђенерал Дамјановић даје последња упуства
Пошто силом прилика престајете сада бити војничка организација, то вам ову наредбу упућујем последњи пут као ваш војнички старешина, наређујући вам, као и у својој првој после соче: „издржати”.
И у новој својој улози наставићу са извршавањем завета датог Чичи. Са осталим надлежним посветићу се сав бризи о вама и вашим породицама. И сваки од вас, ко год то буде желео, и ма где буде био, наћи ће увек у мени старешину, који ће му према потреби, а у границама својих могућности, бити и заштитник, и брат, и родитељ и пријатељ! А све до одсуднога часа, који Божјом помоћу треба да нас затекне спремне!
Живели, на многаја љета!
