Наредба за 17. јули1947.

 

ПОМОЋНИКА НАЧЕЛНИКА ШТАБА ВРХОВНЕ КОМАНДЕ КРАЉЕВСКЕ ЈУГОСЛОВЕНСКЕ ВОЈСКЕ ЗА 17. јули 1947.

ЈУНАЦИ!

 

 

Данашњим даном навршила се година од мученичке смрти Вожда нашег Трећег Устанка, ђенерала Драже Михаиловића, нашег великог Чиче.

Прошла је цела година а нама се чини као да је то јуче било. Сећање на ово мрачно убиство, које је злочиначки извршено над њим још је тако свеже у нашем памћењу, као да од тога дана није протекло једно бурно временско раздобље проткано догађајима, које је он некада онако пророчки предвиђао и збивањима, која је његов бистри ум тако јасно сагледао.

Знао је он добро од самог почетка сву трагичност дивовске борбе која му је престојала и огромност сметњи и препрека, које ће морати да савлада и преброди, па ипак ни за часак није застао, ниједном није поклецнуо. Изашао је уздигнуте главе постављеном циљу. Био је прави борац, и као такав је пао.

Данас, на годишњицу његове трагичне смрти, тешко је речима оцртати сву величину његовог херојског лика тај лик би био исувише блед. Ми као његови савременици за то смо мали, али ће повесница, која буде Трећи устанак посматрала из даље историјске перспективе, казати свој суд. И тек тај суд, непристрасни и праведни суд покољења после нас, моћи ће његову гигантску појаву да осветли оним сјајем, који је он више него ико заслужио, и да га украси оним ореолом славе, којим се украшава само Вожд устанка целог једног јуначког народа; најбољи међу најбољима, најдоследнији међу најдоследнијима, најсвеснија жртва, међу свим свесним жртвама.

Но без обзира на то, јунаци, што смо у давању суда о величини историјског дела нашега Вожда и сувише сићушни, ми ипак нисмо толико мали, да као Чичини савременици и саборци не бисмо могли рећи, шта је он за нас ситне значио, шта је његова реч за нас била и каквог је одјека његов пут у нама нашао. Напротив, нико као ми не зна колико су се мисао, коју је Чича на Равној Гори дао и бразда коју је он српском земљом заорао, дубоко усекле у само тело народно.

Нико као ми не зна колико су Његове речи будиле херојски дух наше нације, који је већ био замро, и колико су подстицале на моћни замах све оне неизмерне снаге, које су дотле лежале сакривене у нама. Ми смо, јунаци, живи сведоци његовог титанског стваралаштва; ми смо материјал од кога је и са којим је Чича градио своје дело, па најзад, ма то било и нескромно, ми смо бар и малим делом носиоци оне славе, којом наш Чича данас зрачи.

Али ако ова истина, јунаци, буди у нама оправдани понос, што смо и ми били сарадници на великом Равногорском Епу, коме се клица зачела на огранцима славног Сувобора, она за нас у исти мах представља и свету обавезу да са идејног пута, који нам је Равна Гора указала и којом смо ми добровољно пошли, ни за часак не скренемо. Само тако и једино тако остаћемо доиста доследни следбеници оне вере, којој нас је Чича учио; достојна браћа наших изгинулих бораца на чијем је челу и Наш Чича пао; и прави неимари будуће среће наше Отаџбине, којој је наш Чича на крви и костима најбољих, неразориве темеље почео да зида.

Јунаци! Речено је да велики догаћаји траже и велике људе и да искушења долазе само за то, да одвоје слабиће од чврстих; да оне који нису дорасли своме времену одбаце у страну и да очеличи праве борце за одсудни час. То је речено и то је тачно.

Тако је мислио и Наш Чича, када је рекао: „Нама нису потребни слабићи и кукавице, већ следбеници Кајмакчаланских дивова”. Преко тих његових речи ми не смемо прећи. Никада, ни за часак, не смемо заборавити његов Аманет. Никада, ни за тренутак, не смемо занемарити завет што смо га Чичи дали. Његова сен лебди над нама и мотри на наша дела. Будимо достојни заточници његовог „Вјерују!”

Ако нас данас притискују невоље, којима једва одолевамо, сетимо се опет Његових речи, које не крију горку истину, али које на крају тих невоља виде коначну победу: „Наше патње и наше сузе још не наћоше правог родитеља, нити наш вапај правога судију. Не наћоше га, али ће га наћи, јер је Бог велики и праведан, а наши моћни савезници мораће да све чују и да по правди оцене”.

Наш Врховни командант, Његово Величанство Краљ Петар II, дајући у неколико речи сву величину Чичине историјске појаве и правилно оцењујући сву далекосежност Чичиних дела по будућност нашега народа, рекао је: „Наша је историја мала да би се могло наћи у њој упоређење са Дражом Михаиловићем. Он је човек будућности”.

Данас јунаци, на дан годишњице Чичине смрти, потребно је више него икада да се свега овога сетимо и да све ово никада не сметнемо са ума. Нас ускоро очекују дани када ћемо из извесних разлога добити други статус, статус слободних људи и када ће наша војничка организација привремено престати да постоји. Но ова чињеница не треба да уноси никакав немир! Ако смо заиста што смо убеђени и што смо безброј пута доказали да јесмо, нераскидна духовна веза, којом нас током борби напајао равногорски дух, неће бити прекинута. Та веза ће постојати и даље, спајати нас као и до сада и водити нас вазда нашем једином циљу: Обарању нашег црвеног душманина, раскидању ланаца којим је оковао нашу земљу и успостављању слободне Отаџбине на челу са нашим Врховним командантом, Његовим Величанством Краљем Петром II.

Зато, јунаци, у свој нашој скрушености и великом болу, нека нам на данашњу тужну годишњицу мученичке смрти нашега Чиче последње речи буду:

слава нашем великом неумрлом Чичи!

Смрт душманима који су му живот узели!

Заветујемо се да Чичин аманет никада нећемо заборавити!

Кунемо се да ћемо до смртног часа остати верни идеалима, које нам је Равна Гора дала!

Како ми радили тако нам Бог помогао!

Убеђени у победу наше заветне мисли, која нам је до сад вазда била пред очима, останимо вечито одани нашем националном геслу: Слобода или смрт – С вером у Бога за Краља и Отаџбину.

Живео наш Врховни командант, Његово Величанство краљ Петар II !

Помоћник, ђенерал Дамјановић