Иностраном делу ЦНК Краљевине Југославије

 

Потврђујући пријем писма од 17. овог месеца, послатог ми као одговор на моје од 15. јула, упућено г. др. Топаловићу, част ми је на ваш извештај доставити следеће:

1) Одговорности се никад ни за што нисам плашио, па нећу ни ове за пакете. Тек сада сам обавештен о ономе, што сам требао одмах знати: да се пакети неће набављати из „Државног фонда”, већ да ће то бити дат у натури наше једнокрвне браће из Америке. Због тога упућујем спискове Срба припаднике јединица из логора у Ћезени, да бих за остале то накнадно учинио.

2) Сматрајући, да је део трупа под мојом командом матица за прикупљање свих наших јединица, ма под којом се формом оне овде налазиле, а како никако нисам могао лично доћи у додир са Централним комитетом, ја сам још раније предузео мере да дођем у додир са свим јединицама у Италији, одакле ми је батаљон у Еболиу још 10. јула 1945. године писмено изјавио, да се ставља под моју команду. Исто тако у вези сам са Африком и Малтом, а у току је успостављање присније везе са Аустријом и Француском.

2А) Моја иницијатива у пуном је току и надам се скорим позитивним резултатима, сем оних изложених под ад 2).

2Б) Чим се створе сви потребни предуслови приступићу и ширем распореду старешинског кадра, што се сада врши само у оквиру јединица које сам собом довео из Отаџбине, а у саставу којих је сада у формирању и Дринска бригада, у коју улазе сви они који немају своје органске јединице овде.

2В) Концентрација и формирање веза у току је.

3) Све трупе под мојом командом чврсто стоје на гледишту Светосавског конгреса, а за мене је нарочито интересантна жеља изражена под 3) „Да са надлежним представницима о томе водимо разговоре”. Прво, није ми јасно који су то „надлежни представници”, а друго зашто водити разговоре о нечему што ми овде сматрамо аксиомом. Најзад, од куд се та жеља за разговоре појављује тек сад – 17. јула – кад се жеља за личним контактом одавде поручује и изјављује, и усмено и писмено, од првог дана нашег доласка овде. Алузији, да „извесне јединице” под мојом командом „не одговарају демократском, Југословенском, Савезничком и антифашистичком ставу конгреса” у вези са наређењем и инструкција које сам добио од ђенерала Драже Михаиловића пред полазак у Словенију, верујем да не би било места, кад би Централни комитет за те инструкције и наређења знао. Са њима је могао комитет упознати његов члан Г. Предавец, као и одређени мој начелник штаба потпуковник Живорад Андрић. Према тим инструкцијама и наређењу, ја сам имао да објединим команду над свим трупама Српским, Хрватским и Словеначким и да образујем један јединствени против титовски фронт с тим: да се расправа евентуалних кривица свију одлаже за доцније – за време кад ће за њих бити надлежни судови, чије ће судије бити одговорне само својој савести, а судити само по одредбама позитивног законодавства. Ја мислим да сам у тој својој мисији успео, а ја је стално спроводим и подвлачим не грешећи се ни мало, ни о одлуке Светосавског конгреса, ни о добијено наређење, ни о своју равногорску савест.

4) Што се тиче војводе Јевђевића молим да се има у виду да је он један од мојих најелитнијих команданата, чији рад пратим већ четири месеца и за који се може дати само признање.

Своје гледиште поводом изложеног под 4) доставио сам и усмено комитету по његовом представнику који ми је акт донео. Напомињем и то, да је војвода Јевђевић са ђенералом Михаиловићем имао сталну радио везу све док сам је имао и ја, и нити он а ни ја из Врховне команде, ништа, ни слично оном што се под 4) наводи, нисмо добили.

У прилогу достављам комитету и акт војводе Јевђевића поводом ове ствари с молбом на даљи рад и потребно обавештење.

Изволите примити уверење мога поштовања.

 

С ВЕРОМ У БОГА ЗА КРАЉА И ОТАЏБИНУ !

Ћезена, 30. јули 1945. Командант, ђенерал Дамјановић