Инструкција бр. 160 за 19.јан.1947.

 

ПОМОЋНИКА НАЧЕЛНИКА ШТАБА ВРХОВНЕ КОМАНДЕ КРАЉЕВСКЕ ЈУГОСЛОВЕНСКЕ ВОЈСКЕ ЗА 19. ЈАНУАР1947.

 

По подацима којима у последње време располажем код многих наших људи ван логора Еболи завладало је неспокојство и немир, психоза несигурности и страха, губљење вере у себе и своје око себе, по где чак и жеља за појединачним спасавањем. Добија се утисак: да смо напуштени од свих, остављени сами себи и да нема никога ко се о нама стара и бригу води!

Ова пометеност, ма колико да је неоправдана у садањем моменту, праћена је појавама које сигурно наносе штете не само појединцу, већ и целини наше заједнице, која је, прошла за ове две године кроз свакојаке патње и искушења, постигла једну сигурно позитивну репутацију и углед, не само код наших сународника у иностранству и нашег народа у земљи, већ и код свих савезничких народа и њихових меродавних фактора. Слабљење духа и морала, опадање дисциплине, разни преступи, па чак и крађе које се гдегде дешавају, симптоми су нездравог стања код дела нашег људства, нарочито у појединим радним групама. Да се је ово показало пре шест месеци или нешто раније, када у свету није било одређености и јаснога става, нарочито код наших западних савезника, па и да се ово разуме. Али, данас, када баш западне демократије и сви слободољубиви народи све више увиђају, разумеју и осећају оправданост наших борби у земљи и нашег става у избеглиштву и то отворено показују; данас када стварањем Одбора за избеглице у оквиру Организације уједињених нација доказују своју вољу и моралну обавезу да нас помогну и одрже; данас када угледни чланови британског парламента изражавају баш за нашу четничку групу у Еболиу своју готовост да нас збрину, нема основа за овакво стање код нас. Па ипак негативног утицаја има, узроци постоје, они су јасни и треба их учинити приступачним сваком нашем човеку. Треба сваком објаснити зашто и откуда то долази и шта се од нас свих данас тражи и очекује.

Ширење алармантних и лажних вести:

1. – „Треба се спасавати што пре из Италије, јер Енглези одлазе и за три месеца ће дефинитивно напустити Италију, а нас ће оставити на милост и немилост Италијанима, који ће нас предати у замену Титу за своје заробљенике!”

Колико је оваква претпоставка неоснована најбоље показују напред поменута решења Организације уједињених нација, где је за 1947. годину одрећен и буџет за издржавање избеглица, а нарочито изјаве лордова у Доњем дому енглеског парламента. Што се мене лично тиче, на основи података којима располажем, ја сам уверен, да четници поч. ћенерала Драже Михаиловића неће никада бити напуштени од савезника све до њиховог повратка у слободну Југославију. А сви знају да се италијански заробљеници враћају масовно у Италију и без замене!

2. – „Треба се пребацити у цивилне логоре где већ раде исељеничке комисије разних прекоокеанских земаља, које у Еболи неће стићи, јер је то војнички логор под специјалним статусом!”

Свакодневно нам долазе посетиоци из скоро свих логора у Италији, стижу писма из ових многима и ни у једном логору ове комисије нису биле, нити је људство и једног логора кренуло ма куда. Неке „комисије” долазиле су заиста до Рима, тамо врбовале наше бескућнике, желећи од њих да начине своје робове, али и ту без успеха! Јер је и овима било јасно зашто их те „доброжелеће мисије” хоће да искористе! Наш логор је доиста још увек војнички, специјалног статуса, о њему се стара енглеска војна управа, па благодарећи баш томе, ми смо до сада били поштећени многих непријатности, којима је било изложено људство цивилних логора.

3. – „Врховна Команда и Команда логора Еболи (Командант и најужи њихови сарадници) имају већ припремљене пасоше за Америку”.

Једна бестидна и срамна неистина, својствена само комунистима, да се код људства убије поштовање и вера у највише воћство.

Кроз ове две године било је много и много далеко тежих момената и опаснијих ситуација по мене, па ја своје војнике нисам ни помислио да оставим. Нећу их напустити ни сада и никада. Делио сам и делићу са њима судбину до краја, јер мећу њих нисам дошао својом вољом, већ по наређењу нашег Неумрлог Чиче, које ћу поштено и као официр и као Равногорац извршити и са вама његов аманет испунити. А исти је случај и са мојим непосредним сарадницима.

4. – „Исељеничке комисије страних држава би нас већ збринуле, али то Врховна Команда не дозвољава, јер не мисли на емиграцију и у том погледу ништа не ради.”

Наш логор представља готово четвртину југословенских избеглица у Италији, а скоро двадесети део целокупне наше емиграције. Ми не представљамо самосталну групу, која може да живи, ради и својом судбином располаже како она то жели. Ми смо саставни део Краљевске југословенске војске, која под разним видовима постоји у Немачкој, Аустрији, Швајцарској и Египту. Ми имамо свога Врховног Команданта, Нашега Краља, који поред осталих брига мисли и о нама. Са Њиме сам у непосредној и сталној вези и када дође моменат, добићу наређење за поступак.

У Лондону постоји Југословенски Народни Одбор са којим сам такође у сталној вези. То је наше једино политичко тело, које одржава везе са меродавним факторима у чијим се рукама налази решење многих питања, па и питање нашег збрињавања и опстанка. Делегат овога одбора налази се у Међународном одбору за избеглице и са њиме сам у вези, па верујем да ћу за сваку нову ситуацију добити благовремено обавештење. Њему сам у своје време доставио податке не само за наш логор, већ и за све наше људство у Италији.

Најзад, оно што желим нарочито да истакнем, то је да се ми налазимо под окриљем савезничке енглеске војне управе, под командом војске за коју смо своју судбину везали још 1941. године, борили се са њом противу истих непријатеља четири године, па ћемо са њом ићи све дотле док свој циљ не достигнемо и свој задатак не извршимо. Нико нам, бар сада, не може оспорити: да смо од почетка били на правоме путу. А данашње прилике у свету нам доказују: да ћемо само уз њих и њиховом помоћу своју земљу ослободити данашње тираније.

5. – „Војнички елеменат ће бити издвојен од породица и изнемоглих. Он ће бити спашен, да би био искоришћен за туђе интересе, а све остало ће бити остављено само себи!”

Још при преласку из Ћезене и Форлија у Еболи био ми је стављен на расположење логор у Падули за смештај породица, стараца, инвалида и болесника а Еболи да буде чисто војнички логор. Још тада сам ово одбио, знајући и осећајући колико би ово одвајање тешко погодило многе чланове породица, које су кроз патње, страдања и огањ заједно са борцима овамо дошле. Најмање сада имам намеру да ово издвајање дозволим и учиним, ми смо једна заједница, живели смо заједно живећемо заједно и заједно се вратити у загрљај онима, који нас у поробљеној Отаџбини чежњиво очекују.

6. – „Треба да се формирају добровољне формације за Грчку, Мароко итд. Врбују се појединци за Аргентину и Бразилију, а никада овако што не потиче од меродавних, који су надлежни да оваква решења предложе и спроведу.”

7. – „Куда ћете у туђину, вратите се кући ништа вам се неће десити” и то се чује! А шта је било сан оним нашим несрећницима, који су се преварили и упали у канџе ОЗНЕ, познато нам је свима. Наши мили и драги вапијући преклињу: „Останите где сте, не враћајте се у пакао’!

Шта је циљ напред изнетих вести?

– Да се наш дух убије, да се наша вера у победу поколеба; – Да се умањи углед и поверење у старешине и водеће личности, да се људство обезглави; – Да се слога разбије и јединство разруши; – Да се наша морална и борбена снага умањи; – Да се створи психоза страха, збуњености и пометености; – Да се заједница поцепа и растури, а када се то постигне, онда сваку одвојену групу уништити. Једном речи: Еболи, нарочито као целину треба растројити и уништити.

Ко то чини, коме је стало до тога да Еболиа нема и због чега?

Наш став и наша дужност

Ми смо Краљевски војници. Ми имамо Свога Врховног Команданта, чије заповести морамо слушати и извршавати, јер смо му и Заклетвом на верност обавезни. Ми смо све до сада били на путу, који нам је наш Бесмртни Чича указао. Тим путем ћемо и даље ићи. Јединство и братска слога морају се свуда одражавати, јер су то залоге очувања наше заједнице. А ми само у целини нешто значимо за себе, за наше савезнике и за наш народ у земљи.

Очувати целину то је закон који важи за свакога од нас од најстаријег команданта до последњег редова. Ко противу целине ради, тај не мисли добро ни себи, ни нама, ни своме народу, јер га лишава снаге у коју своју једину наду гаји: лишава га вере у ослобођење. Тешка народна клетва ће пасти на овакве наше чланове, јер ево шта нам наши из земље пишу: – „Знамо да нам за сада оружјем не можете помоћи у борби противу комуниста, али оно што можете учинити да својим присуством у иностранству отворите очи слободним народима и покажете и шта значи комунистичка ‘слобода’, како би се иностранство уверило и отрезнило, те да се једнога дана слободни народи дигну противу црвене немани и осломбоде нас потлачене”.

А у другом писму: – „Народ мрзи и проклиње оне који се врате кући и ни мало не жали за њима, када их за неколико дана иза доласка нестане без трага”. Док у трећем писму веле: – „Још једно треба да знате: ви не подносите ни молекул онога што ваши у Отаџбини подносе. Зато истрајте ради њих! Чежња за Отаџбином је оно што вас највише мучи, али нека она буде баш та, која ће вас одржати до остварења онога, што народ очекује од вас! Не допустите да га нестане. Ви то можете учинити. Нестане ли његове вере, која је у вас положена, нестало је и њега и вас заједно са њим”.

На случај да опште политичке прилике буду налагале, да једном морамо напуштати Италију, ми морамо ићи сви скупа, у заједници, одржати и очувати се за час, када ће нам наш Врховни командант наредити повратак у Отаџбину. А и ако пођемо, отићи ћемо тако, да будемо што ближи Отаџбини и својима. Нека сваки буде свестан опасности, којој се излаже, ако се из буди којих разлога одваја од заједнице и упушта сам у туђи свет. Остављен самом себи, брзо ће услед многих недаћа и неприлика настрадати као залутала овца, која се од свога стада одваја. Јер је тешко у свету где свога нема, где нема ближњега свога, на кога се може ослонити; како то наш велики песник каже: „Брзо гину травке које саме ничу”.

Према свему, као овде највиши старешина и одговорни командант, а у циљу испуњења аманета нашега Великог Чиче, који ће се остварити само ако се очува ова наша целина, оваква каква је, желим и наређујем свима: братство, слогу и јединство; непоколебљиву веру у своје старешине и безусловну послушност према њима.

С вером у Бога, за Краља и Отаџбину!