Pokajanje Obrenovića

 

 

Dobili smo preko e-pošte jednu kratku priču koju smatramo veoma poučnom i možda je mnogi ne znaju, pa smo odlučili da je objavimo našim čitaocima na čitanje.

 

Ovu dole priču, napisala je u svoju knjigu Svetlana Velmar Janković.

 

Knjiga BEZDNO str.190/191 – 2002. god.

 

Svetlana je ovo pronašla u Beležnici Anastasa Jovanovića, i posle više od 130 godina iznela da to narod zna. Anastas je Njegošev portretista, i mnogih drugih naših znamenitih ljudi.

 

 

Kod Mitropolita išao, fotografiju da mu načinim. Sve skalamerije za enterijer sobom nosio. Dok smo se za fotografiju udešavali, Mitropolit me upita od kad sam Obrenovićima veran. Ima više od dvadeset godina, kažem. Od kad su mi u život sreću prizvali. On mi veli da će mi nešto poveriti, ali da se na krst zakunem da nikome o tome ni reči reći neću. Ni M. Zakunem se.

Onda mi Mitropolit ovo ispripoveda. Bio letos u pratnji Gospodarevoj kad su iz Beograda u Kragujevac putovali. Stigao s Njim na Kiselu vodu i u ( Vrbicu ) današnji Aranđelovac gde su prvi konak imali. U noći kada je praznik Svetog Aranđela letnjeg dolazio, između 12. i 13. julija, veliki se oluj podigao. Olujina neviđena. Vrata, prozori, kapije, ograde, sve lupa i škripi. Drveta huče. Noć duboka, svi legli. Gospodar i Mitropolit u odvojenim kućama konačili. U gluvo doba, evo ti kod Mitropolita sluge Gospodarevog. Da Mitropolit odma Gospodaru ide. Da se ne oblači mnogo. Što pre da stigne.

Kad mu je došao, Mitropolit nađe Gospodara van sebe. Ni zamisliti nije mogao da će Ga ikada takvog videti. Kose Mu se sve nakoštrešile. Hoda, pa sedne. Opet hoda pa sedne. Kad hoda kleca.

Vidiš kakav se oluj podigao, rekne Mitropolitu.Vidim, Gospodaru, odgovori Mu on. Nije to oluj običan, rekne.To duša Karađorđeva mira nema, pa mene goni, rekne. Znaš li, popo, da se noćas 42 godine navršuje od kako smo Karađorđu život uzeli. Glavu mu od tela odvojili. Iz nenada moralo se.Na prevaru. Morao sam, popo. A Kakova je to čovečina bijo, taj Karađorđe!

Kum moj. Ma gdi da sam, popo, u ovoj se noći uvek oluj diže. Svih četrdesetdva leta. Četrdeset i dve noći. I kad sam u Beču i kad sam u Vlaškoj. Evo sad i ovdi. Krv me njegova opominje,oprost da tražim. A sada ni Vučića nema. Pridružio mu se tamo gore. Ispovedi me, popo, pa da molim Gospoda da grehe moje velike oprosti mi. Do zore su se molili zajedno. Klečali zajedno. Ali se Gospodar smirio nije dok sutradan nije Vrbicun u Aranđelovac prekrstio. I dok nije novce prilođio da se tu crkva podigne, Svetom Aranđelu posvećena. Da se Sveti Aranđel smiluje i dušu mu privati, kad je Gospodar jednom ispusti.

 

A oluj, kad se smirio? Pitam Mitropolita. Pred zoru, kad smo se u molitvi i Gospodar i ja utišali, veli Mitropolit. A onda došla zora. Ni oblačka.

 

Dan svetao rodio se. Tako je to daklem. Ali, znao sam.