Kosovo i Vidovdan

 

 

Sveti episkop Nikolaj Velimirović

Kosovo i Vidovdan

 

 

 BESEDE I ČLANCI O KOSOVU I VIDOVDANU

 

Kosovo(Misionar, 1939. br. 6. str. 1:10)

Veličanstveni žrtvenik jednog naroda. – Uzvišena epopeja mistike i slave pravoslavnog Balkana. – Apoteka lekova za sve duhovne i moralne neduge. – Izvor nadahnuća i čistilište savesti svih poznijih pokolenja. – Tehnički poraz no moralna pobeda kroz dragovoljnu smrt za krst časni. – Sveto polje i životvorna grobnica.

Reče Gospod: Ne bojte se onijeh koji ubijaju tijelo a dušu ne mogu ubiti.

A kad su hodili po Galileji reče im Isus:

predaće se sin čovječij u ruke ljudske, i ubiće ga, i treći dan vaskrsnuće.

A učenici ne razumješe riječi ove, jer bješe sakrivena od njih da je ne mogoše razumjeti.

Tako se i dogodilo. Sve kako je pisano, rečeno i prorečeno.

Sin Božji ušao je u ogromnu dramu ovoga sveta kao njen glavni junak, da svojom smrću očituje svoju ljubav prema rodu ljudskom a vaskrsenjem potvrdi mogućnost opšteg vaskrsenja svega potomstva Adamova.

Ubice Hristove i nevernici do današnjeg dana objavljuju samo smrt Hristovu, hrišćani pak – i vaskrsenje Hristovo. Za one prve tragedija na Golgoti predstavlja trijumf smrti, za ove druge trijumf života. Oni smatraju Hrista pobeđenim, ovi pobediocem.

I naša životvorna tragedija na Kosovu pre 550 godina podvojila je tumače. Jedni smatraju kosovsku Golgotu porazom, drugi pobedom.

Razmotrimo za čas nekolike druge pobede i poraze iz srpske istorije, ne bi li nam to pomoglo objašnjenju Kosova.

Pobeda kralja Milutina nad neznabožnim Hunima i pobeda njegova nad latinskim krstašima bile su od presudnog značaja po srpsku državu i po Pravoslavlje na Balkanu. Ko zna datume tih pobeda? Ko ih slavi i proslavlja?

Pobeda svetog kralja Stevana Dečanskog na Velbuždu predstavlja jednu od najsjajnijih pobeda u doba Nemanjića. No i ta pobeda ušla je samo u istoriju a ne u kalendar.

Dušan je okitio svoje ime mnogim pobedničkim lovorikama. No sve te lovorike predstavljaju uvenulo lišće kad se uporede sa trajnim zimzelenom Lazarevim.

Vojvoda Obilić vratio se sa Pločnika u Kruševac da čestitoga kneza obraduje vešću o slavnoj pobedi nad sultanovom vojskom, ali i ta pobeda je kao prijatna epizoda prema stravičnom lomu i slomu Kosovskom.

Onda uzmimo poraze. Bilo ih je više. No nijedan nije prividno tako sličan porazu Kosovskom kao onaj na Marici. I tamo su krst i polumesec u sudaru. I tamo pogibija jednog vladara, i to vrlo snažnog, i mnoštva velikaša, vojvoda, i cele srpske vojske. Pa ipak Marički poraz je bez oreola mučeništva, propast ne za pesmu. Pesnički genije srpskog naroda nije hteo da se zadržava na ovom događaju. Dao nam je jednu sjajnu pesmu samo na jednu sporednu temu, a u vezi sa Markom i Turetom koje je trgovalo sabljom kralja Vukašina, poginulog na Marici.

Kosovo se izdvaja od svih srpskih pobeda i poraza dvema odlikama:

1. jedinstvenošću motiva borbe i

2. rešenošću na mučeničku smrt.

Šta označavaju ove odlike?

Posmotrimo ponovo navedene primere pobeda i poraza.

S dvojnim motivima pošao je kralj Milutin u boj protiv Huna; u ime Hrišćanstva i u ime srpske države. To jest, on je hteo da odbrani hrišćansku veru od idolopoklonika, i da odbrani svoje zemaljsko carstvo od spoljnih napadača. Isto tako s dvojnim motivima vodio je on rat protiv papskih krstaša; jedan motiv je odbrana Pravoslavlja od latinizma a drugi opet odbrana svoje države, svoga zemaljskog carstva.

To dvoje motiva vidi se i kod svetog kralja Dečanskoga. On je bio prinuđen da ratuje protiv Šišmana, da bi uzdigao pravo nad nasiljem i da očuva svoj narod i svoju državu. Ovo je on jasno izrazio u svome pismu Šišmanu.

Dušan je takođe stalno imao u vidu dva cilja svojih ratova na Balkanu: da osnaži svoju državu i da pomoću takve snažne države stukne Islam od Balkana, i zadrži ga u granicama Azije. Za hrišćanski Balkan dakle on je ratovao, da se Balkan ne bi poturčio nego da bi ostao Hristov i – Dušanov.

I Obilić na Pločniku borio se za dve vrednosti: za veru i državu; za hrišćansku veru protiv nevernika i za srpsku državu protiv tuđinaca.

Kralj Vukašin mogao je oduševljavati srpsku vojsku na Marici Hristom protiv Muhameda; u stvari on je želeo zadobiti pobedu nad Turcima radi prestiža nad ostalom vlastelom srpskom i opet, i opet, radi slave zemaljskoga carstva srpskoga.

Zapazimo još, da u svim ovim ratovima nigde se nije ispoljila naročita volja, ni vojskovođa ni vojnika, da poginu, da željno i dragovoljno prime smrt i mučenički venac. Tim ne mislimo da kažemo, da oci naši u tim znamenitim bitkama i bojevima nisu bili junaci. To nikako. Njihovo junaštvo je van spora. Oni su pošli u rat sa dvojnom mišlju: pobediti ili poginuti, no sa željom da pobede a ne da poginu.

Spomenimo još jedan noviji megdan, slavniji od megdana Termopilskog. To je boj na Čegru. Da se on dogodio u Jeladi pre 3.000 godina, svi gimnazisti u Kanadi i Australiji čitali bi danas o njemu u svojim čitankama.

Kad je vojvoda Sinđelić video da Turci odolevaju i uskaču u srpski šanac, on je zapalio burad sa barutom i ispunio šanac smrću. Sam po sebi ovaj boj bi se mogao zamisliti kao jedna scena Kosovske bitke. No ne može se ni on sravnjivati sa Kosovom, jer je nemušt, bez prologa i pripreme, i jer je rešenost na smrt došla onda kad je smrt postala neizbežna.

Drukčije je sa Kosovom. Tu je potpuno jedinstvo motiva i cilja borbe, i potpuna rešenost na smrt. Borba je za “carstvo nebesno”, a ne za državu, za narod, ili za kneza, ili za ma šta zemaljsko i prolazno. Borba je za “krst časni”, simvol carstva Hristovoga: I čestiti knez, i vojvode velike i male, i svi tabori njihovi, kreću na Kosovo s odlučnom voljom da žrtvuju svoje živote za carstvo nebesno, “za krst časni i vjeru hrišćansku”, “za lijepo ime Isusovo”.

“Ako voliš carstvu nebeskome

“A ti sakroj na Kosovu crkvu

“Ne vodi joj temelj od mermera

“Već od čiste svile i skerleta,

“Pa pričesti i naredi vojsku;

“Sva će tvoja izginuti vojska,

“Ti ćeš, kneže, s njome poginuti…

———————–

“Car voljede carstvu nebeskome

“A nego li carstvu zemaljskome”.

Tako se vladar, posle dugog kolebanja i getsimanskog znojenja u Kruševcu, odlučio za smrt i carstvo večnih vrednosti a odbacio sve privremeno, prolazno i varljivo.

Jednom su Jevreji hteli Hrista učiniti svojim carem, a On saznavši to pobeže i skloni se u pustinju. A kad Ga je rimski guverner Pilat pitao: “Jesi li ti car”, Isus mu je odgovorio: Carstvo moje nije od ovoga svijeta.

Tome carstvu ne od ovoga sveta privoleo se Lazar, u punom saznanju, da je put ka tome carstvu krst, stradanje i smrt. I u punom saznanju on se saglasio sa svojom Golgotom kao kapijom ka carstvu nebesnom.

I ne samo Lazar. Sa istom vizijom nebesne stvarnosti i sa istim saznanjem o predstojećoj smrti polaze na Kosovo i braća carice Milice, devet Jugovića. Sestra želi, da bar jedan od njih ostane s njom u Kruševcu, da imade “brata od zakletve”, t.j. da se može njime kleti, jer i ona predviđa i predoseća da sva srpska vojska ide u smrt. Pa iako je knez odobrio i blagoslovio da jedan od Jugovića ostane u Kruševcu, uzalud, nijedan se nije hteo zadržati. Ni blagoslov knežev, ni suze sestrine, nisu pomogle. Svih devet žurno prolaze pored uplakane sestre, i svaki od njih odgovara joj, bez naročite bratske nežnosti:

“Ne bih ti se, sestro, povratio,

“Da mi care pokloni Kruševac.

“Idem, sejo, u Kosovo ravno

“Za krst časni krvcu proljevati

“I za vjeru s braćom umrijeti”.

I ne samo Jugovići. Svesni su da idu u smrt i sve velike i male vojvode srpske. Pre sviju ona trojica što su i poginuli pre sviju.

Kad je Knez Lazar na navečerju svoje slave – a to je sveti Amos, na sam Vidovdan – nazdravio Milošu Obiliću i u zdravici nazvao ovoga neverom, skočio je Miloš i odgovorio domaćinu:

“Ja nevjera nikad bio nisam,

“nit sam bio nit ću ikad biti,

“Nego sjutra mislim u Kosovu

“Za rišćansku vjeru poginuti”.

Darujući devojku pred crkvom Miloš joj govori:

“Na, devojko, kolastu azdiju,

“Po čemu ćeš mene spominjati

“Po azdiji po imenu mome,

“Evo t’ idem poginuti, dušo,

“U taboru čestitoga kneza”.

Tako joj govori i Ivan:

“Evo t’ idem poginuti, dušo,

“U taboru čestitoga kneza”.

Tako i vojvoda Milan:

“Evo t’ idem poginuti, dušo,

“U taboru čestitoga kneza”.

Tako su mislile i manje vojvode, polkovođe i četovođe. Tako, na primer, i vojvoda Stevan Musić:

“Pita Ljuba Musića Stevana:

“O Stevane, dragi gospodare,

“Kad ćeš meni sa Kosova doći?

“A Musić joj veli i besjedi:

“Kad ogrije od zapada sunce,

” Tadar ću ti sa Kosova doći.

Pa i najprostiji ljudi hrlili su na Kosovo polje sa istom neodoljivom žudnjom. Pošto niko od braće Miličine nije hteo ostati u Kruševcu, knez Lazar naređuje svome slugi Golubanu da on ostane.

Ali –

“Kad to začu sluga Golubane,

“Proli suze niz bijelo lice”

pa uze gospođu caricu “na tananu kulu”,

“Al’ svom srcu odoljet ne može

“Da ne ide u boj na Kosovo

“Već se vrati do konja Labuda,

“Posjede ga, ode na Kosovo”.

U svesti ili podsvesti celog naroda brujala je jedna tajanstvena nota,

da na Kosovu Hristos deli mučeničke vence slave,

i da se treba grabiti za te vence, da se jedno carstvo gubi a drugo dobija;

i da je kucnuo sudbonosni čas da se za krst časni žrtvuje sve.

Sa tom notom u duši srpska vojska učinila je i sve predsmrtne pripreme. Oprostila se na domu, pričestila na Kosovu, pa pošla pod krstatim barjacima na krst, na dan svetoga Vida, i svetoga Amosa, krsne slave čestitoga kneza.

“I pogibe srpski knez Lazare,

“I njegova sva izgibe vojska,

“Sedamdeset i sedam hiljada.

“Sve je sveto i čestito bilo

“I milome Bogu pristupačno”.

Nijedan hrišćanski narod nema u istoriji svojoj ono što ima srpski narod, nema Kosovo. Šezdeset i nekoliko godina posle Kosovske bitke pao je Carigrad, prestonica istočnog hrišćanstva. Posečen je hrišćanski car Konstantin, srpske krvi i porekla po jednom roditelju. Rekao bi čovek: to je slično Kosovu. Rekao bi opet: događaj veći od Kosova. Bože sačuvaj! Na Kosovo je marširala hrišćanska vojska u susret smrti, u Carigradu je vojska stajala unutra u gradu, nadajući se do poslednjeg časa, da će se smrt nekako okrenuti od nje na levokrug. Kad su đulad, iz prvih topova u istoriji, probila zidove gradske, užas je zavladao i panika se zacarila u vojsci i građanstvu. Svi hramovi bili su ispunjeni vapajem i molitvom Bogu za spasenje grada, t. j. za spasenje tela, za spasenje države i carstva zemaljskoga. Otuda je pad Carigrada zabeležen kod Grka kao noć a ne kao dan, kao propast a ne kao pobeda. Istina, i tu je bitka krsta i polumeseca, no bez epopeje i bez nadahnuća za buduća pokolenja. Jer poraz shvaćen samo kao poraz ne može nikoga oduševiti. Niti sama Golgota bez Vaskrsenja može nekoga nadahnuti i osnažiti.

Sasvim je obrnuto sa srpskim Kosovom. Kao što se samrtnik oblači u novo i skupoceno odelo, tako je vojska srpska bila odevena u najbolje ruho svoje. Blistava i sjajna povorka hitala je sa svih granica carstva u žižu časti i slave, na Kosovo polje. Osenjena krstatim barjacima i ikonama krsnih slava, sa pesmom i klicanjem, sa pesmom i svirkom, sa pesmom i radošću hitala je ona svome kosovskom – gubilištu. Zar nas ne podseća ovo na grupe prvih hrišćana, koji su sa takvim raspoloženjem išli pod mač, ili u oganj, ili pred zverove? Ne zna se ni za jednog hrišćanskog mučenika da se molio Bogu da ga spase od bliske smrti, a zna se za hiljade i hiljade njih da su se molili, da ih mučenička smrt ne mimoiđe. Ni krstonosna vojska Lazareva nije održala molepstvije za spasenje od smrti. Na protiv – ispovedila se i pričestila – za smrt. Jedan ceo oružan narod kao jedan hrišćanski mučenik, pokoran promisaonoj volji Svevidećeg, prima gorčinu smrti, i to ne kao gorčinu nego kao životvorni lek. I zar nije Kosovo do današnjeg dana služilo dvaestini pokolenja u istini kao životvorni lek? U istoriji hrišćanskih naroda nema poznatog slučaja, da cela jedna vojska, ceo jedan oružan narod, bude zapojen voljom za smrću i da ode u smrt za veru svoju. Ne u smrt samoubilačku nego u smrt herojsku. Kosovo je unikum u dvaestovekovnoj istoriji hrišćanskog sveta.

Greše oni koji govore: Kosovo je zaustavilo točak naše istorije; unazadilo nas je; da nije bilo Kosova, mi bi danas bili veliki narod!

Baš Kosovo nas je učinilo velikim narodom. Ono je naša narodna Golgota ali u isto vreme naše narodno vaskrsenje, duhovno i moralno. Ono je zaustavilo moralno raspadanje srpskoga naroda. Dalo nam galeriju viteza vere, poštenja i požrtvovanja, koja nesumnjivo vredi više od ma koje galerije mermernih kipova, napravljenih u mirno doba od naroda koji nisu imali svoje Kosovo.

Greše i oni koji Kosovo smatraju porazom. Ako je ko pretrpeo poraz, pretrpeo ga je veliki gospodin Vuk Branković a ne knez Lazar. Poginuli Lazar je dobio, a preostali Vuk izgubio. Ko žrtvuje život svoj u jednoj borbi za istinu i pravdu Božju, žrtvovao je najveće što je mogao i imao, i – pobedio je. Makar bitka tehnički bila izgubljena, on ostaje pobedilac. A pošto je sva srpska vojska na Kosovu polju pala – i to dragovoljno – za istinu i pravdu Božju, to je ona i pobedila. Ona je prinela na žrtvu Bogu sve što je imala i mogla; otuda je i pobedila. Izgubila je telo, spasla je dušu. Pa čak ni telo Lazarevo nije izgubljeno. Tela izdajnika izgubljena su posle Kosova kao što su duše njihove izgubljene na Kosovu. Ne zna se grob ni Vukov ni Altomanovićev.

Sveto telo Lazarevo pak, namagnetisano nebesnom silom, još i danas leži celo i leči sve nemoći ljudske. Nisu izgubljena ni tela ostalih vitezova krsta, iako su ostala na bojištu. Od njihovih svetih duša osvećena su tela njihova, a od svetih tela njihovih osvećena je sva Kosovska zemlja. Otuda je Kosovo postalo sveto polje. Zbog toga Srbi i Srpkinje sa svih strana – čak i oni iz Amerike – dolaze i uzimaju sa svetog polja Kosova šaku ili torbu svete zemlje, da je kao svetinju nose i drže u svojim hramovima i domovima. Kao iz grobnice sv. Dimitrija u Solunu, ili sa grobova drugih hrišćanskih mučenika. Kosovo je najveća grobnica hrišćanskih mučenika, poginulih za jedan dan. Jedna druga, takva i tolika, nije nam poznata. I kao što svečari slave dan smrti svoga sveca, tako ceo srpski narod svetkuje i proslavlja Vidovdan. Ko slavi svete mučenike, recimo arhiđakona Stevana, ili Đorđa, ili Dimitrija, ili Teodora, ili Trifuna, ili svetu Petku i Nedelju, ili sv. Petra i Pavla – taj ne slavi pobeđenoga nego pobedioca, niti slavi mrtvoga no živoga. Tako i mi svi proslavljajući veliku armadu Kosovskih mučenika, ne proslavljamo pobeđene nego pobedioce, niti mrtve no žive.

Vidovdan je najveća slava srpskog naroda. On je dan a ne noć, i to baš – Dan. On nas opominje na pobedu i na vaskrsenje. Seme carstva nebesnoga, posejano svetim Savom, niklo je bujno i poraslo veliko. Bogati plodovi toga semena uzabrani su na Kosovu polju. To nije jedina Hristova i Savina žetva u našoj prošlosti, ali je presjajna i jedinstvena svoga roda.

Oni koji se mršte na Kosovo; koji ga podništavaju, osuđuju, mrze, ili smatraju nesrećom i propašću, oni gledaju očima a ne duhom, i cene tehnički a ne moralno. Takvi ili nisu pravi Srbi, ili su još pod kletvom čestitoga kneza zbog toga što preci njihovi ne dođoše u boj na Kosovo ili ako dođoše biše u taboru velikoga gospodina Vuka pod Goleš planinom. A kletva glasi: “Rđom kap’o dok mu je koljena!”

A pravi Srbi – što u kosovskom smislu znači pravi hrišćani – neka blagodare Gospodu Bogu što im je dao Kosovo, ponos i utehu, i nepresušni izvor najuzvišenijih nadahnuća; čistilište savesti svih pokolenja do kraja vremena.

Neka skinu kape u sveti dan Vidovdan, i na svetoj zemlji kosovskoj neka se poklone svetim dušama krstonosnih praotaca svojih. Pa u harmoniji sa celim narodom, koji je najbolji tumač Kosova, neka iz dubine srca i savesti uzviknu:

“Sve je sveto i čestito bilo

“I milome Bogu pristupačno!”