Опроштај од савезничких авиатичара 22. јула 1944.

 

 

Опроштај од савезничких авиатичара

 

 

Врховна команда Дражина била jе обавештена, да се авиони могу очекивати од 1.августа, и то је била пета група савезничких авиатичара која је имала да буде пребачена из земље. Дража је био лично у близини авиатичара,и још 22.јула 1944.године званично се са њима опростио следећим говором:

 

Веза са вашом Командом у Фођи уродила је плодом и ви ћете да будете за који дан далеко од нас. Даљина ипак неће ослабити наше симпатије, јер нас за вечита времена вежу тешки дани и заједничка  страдања и исти идеали и иста вера у победу добра над злом.

Ни тамо преко мора, далеко од нас, не заборавите да смо ми и даље остали на заједничком бојном пољу, увек исти, непомирљиви борци против нацистичке немани и њених апетита. С њом смо се у коштац ухватили, кад на попришту, широм целог европоког континента и Северне Африке, није било никог више, сем добре воље и смелих подвига Велике Британије нашег тада јединог Савезника.

Времена су се променула и људи са њима. А ми ипак нисмо изгубили веру, ни у Савезнике ни у правду, ни у победу демократије, а најмање у Велику Британију. Она није више сама у свету, јер испред себе има свемоћну Америку. Али смо сами остали ми, њени верни Савезници на немирном Балкану, уверени да је све ово само сан или искушење, које верне и ваљане не слаби, већ челичи.

Од свих Савезничких војсака у свету, ми смо једина која се бори, не само на једном, чак ни на два, већ нажалост на три фронта. Први је фронт противу окупатора, силног, свирепог и до зуба наоружаног, који за сваку своју главу тражи наших — стотину;  други је против Усташа, који су по злочинима прешли своје господаре, стављајући под нож све што је српско: жене, децу, старце, све без разлике, и све што је национално и југословенско, не штедећи ни своје Југославији верне сународнике; а трећи фронт најжалоснији и сада већ најтежи, то је фронт који су га слуге Црвене интернационале отвориле противу националне Југославије, слабећи њене снаге и претварајући национални рат у грађански рат истребљења. Док ми подносимо троструке ударце, Савезници нас напуштају; а последњима још и помажу, да ударци што теже погоде.

Сада је у њиховим рукама огромно италијанско оружје, које није окренуто ни против окупатора, ни противу погромлија, већ против нас, Југословенске војске у Отаџбини. А то је оружје било на домаку наших руку, које су га изгубиле благодарећи нелојалним поступцима, и судбоносним савезничким одлукама два месеца пре Техерана.

Здрава људска логика не може да схвати откуда таква благонаклоност према Комунистима, кад се зна, да би они сутра све своје заштитнике побацали у Јадранско Море, само кад би могли. Још једно: Они су по западним планинама Босне, ван сваког стратегиског значаја. А ја и моји ту смо, где се одлучује судбина целог Подунавља, као што смо ту, уз долину Мораве и Вардара, били кад су се њима кретали пуни возови ка Северној Африци, кретали несметано, док их ми нисмо пореметили и покидали.

Место да дође дело после великих похвала, наше су тешкоће почеле баш тада када је завршена наша улога на балканском фронту, у вези са битком за Суец. Али борба из Африке пренета је у Европу, те је и сада Дунав с Београдом, где су сви чворови, важнији од пустих западних планина.

Сви ви знате, а Краљево и Крагујевац сведоче, шта то значи — стотина за једног.Тај закон не важи за подручје такозване Независне Хрватске, која је с друге стране баријере, већ за непријатељске земље Србију и Црну Гору, које су под немачком влашћу. Да тог страшног закона, с језивим последицама, нема – ми бисмо отели преко ноћи градове, исто тако као што смо им отели села и планине. Али зар се с празним пушкама иде на тенкове, а с голим рукама на тврде бункере.

Наше националне снаге, наша легендарна верност и наша добра воља, да уз правду и слободу будемо и останемо, нису за потцењивање. У самој Србији има нас деведесет хиљада под оружјем, али само с пушкама, без довољно муниције. На сваку пушку пада три до десет метака, а то значи – голоруки. Према мобилизационом списку, ми само у Србији имамо пола милиона бораца, спремних преко  ноћи за сваки подвиг и за сваку жртву. Данас сте од те војске видели само четири хиљаде, под којима се тресла голема пољана. Испод свих наших пет стотина хиљада — тресло би се све до Солуна и Беча. Само да је оружја, оружја и ништа више!

А то оружје могле би  нам обезбедити највише две савезничке дивизије, прислоњене уз наше планине тамо негде између Бојане и Улциња. Чим би се оне ту појавиле, цео простор од Јадрана до Ђердапа, преконоћи би се нашао у нашим чврстим рукама, све, све и села и градови, с Београдом на челу.Таквим препадом, окупатора бисмо избили из седла, да више неможе за сваког свог тражити стотину наших, јер би све мисли и рад морао концентрисати на спасавање голих живота и грешних глава.

Цео државни апарат Србије и Црне Горе, које би поново постале поприште великих догађаја, у нашој  је власти. Не питајте ништа више. Али све, од последњег поштара и железничара до самих врхова, сем мале шачице непоправљивих, уз нас је, а то значи — уз вас, за једну једину ноћ. Зато ми не тражимо ништа више него долазак, чување обале, и материјал; све друго биће наша брига.

Буде ли се то прихватило, Југославија је опет на ногама, а све непријатељске силе на Балкану у бегству или у нашим рукама. Ми смо уверени да ћете ви, наши ратни другови и сапатници, бити на бољи израз наших осећања, и највернији амбасадори наше праведне ствари. Помогнете ли ту нашу жељу, помогли сте Слободу и Америку, која је једина нада и наша и ваша и целог света.

Одломци из књиге

М.Вуковић-Бирчанин

Генерал Драгољуб-Дража Михаиловић