Vladika Damaskin Davidović o podmetnutom požaru u Pećkoj Patrijaršiji 16.marta 1981.

 

Evo jednog teksta,  vladike Damaskina Davidovića, za “zvaničnost” ne više vladike, tužnog istinitog događaja koji se dogodio pre 33 godine, iz kojeg mogu da se naziru uzroci današnjeg stanja Kosova i Metohije, prouzrokovanih od tadašnjeg režima.

Tekst može da pomogne: mlađem naraštaju, i svakom, ko  želi, da dublje razjasni u sebi, sve što se danas u 2014. godini govori, a pogotovo sad, u predizbornoj kampanji o: krivici gubitka Kosova i Metohije, i stanja u kojem se Svetosavska Srpska pravoslavna Crkva  i Srbija nalazi.

Ispod sledi jedno pismo vladike Damaskina upućeno isto jednom za “zvaničnost” ne više vladike Artemija 2005.godine.

Interesantno je da je datum izbora ustanovljen isto  16.marta.

 

16.mart – tužna godišnjica od podmetnutog požara u Pećkoj Patrijaršiji

JEDAN UŽASAN DAN ZA PEĆKU PATRIJARŠIJU – 16. MART 1981. GODINE

 

Povod mojega javljanja je nedavni veliki požar u srpskom manastiru Hilandaru na Svetoj Gori u Grčkoj (4.mart), kada je zbog jakog vetra za nekoliko sati izgorela polovina ogromnog manastirskog kompleksa.

I pre 23 godine izgoreo je u Pećkoj Patrijaršiji od podmetnutog požara Stari manastirski dvospratni konak, dug 63 metra. U manastiru Hilandaru vekovima se čuva čudotvorna ikona Presvete Bogorodice TROJERUČICA, dok se u Patrijaršiji čuva PEĆKA ČUDOTVORNA IKONA Presvete Bogorodice. U oba velika i značajna srpska dva manastira tih kobnih dana ČUDOTVORILE SU POMENUTE IKONE PRESVETE BOGORODICE, s obzirom da su to bili užasni požari, ali u njima nije stradalo manastirsko ljudstvo – monahinje i monasi, kaluđerice i kaludjeri, niti pak u njima vekovima sakupljana i čuvana naša SRPSKA KULTURNA I DUHOVNA BAŠTINA.

No, vratimo se Pećkoj Patrijaršiji… Da, bilo je to 16. marta 1981. godine. Bio je to jedan užasan dan za Pećku Patrijaršiju. Te noći i toga dana gledao sam smrti u oči, ali Gospod Bog me je sačuvao od sigurne smrti, za to neka mu je SLAVA i HVALA!  Uistinu, ja sam se čudom Božjim obreo te kobne noći na prenoćištu u stavropigijalnom srpskom manastiru Pećkoj Patrijaršiji, budući da lično sa svoje strane nisam imao apsolutno nikakvu potrebu da te noći i toga strašnoga dana budem tamo. Skoro da niko nije poverovao u to da su se tada dogodila Božija čuda. Medjutim, kada se sada nešto rekao bih istovetno dogodilo i u manastiru Hilandaru, mnogi će početi da veruju u čuda Božija, Presvete Bogorodice i Svetih osnivača i čuvara Pećke Patrijaršije i Hilandara – Svetih: Save, Simeona, Arsenija, Joanikija i mnogih drugih.

S toga razloga želim posebno da kao očevidac ukažem na ta SAVREMENA ČUDOTVORENJA, jer pre 23 godine, za vreme bezbožništva-ateizma niste ni mogli da očekujete da negde nešto u štampi bude objavljeno još i o čudima Božjim.

Medjutim, danas oni koji su nekad “pisali i pevali o plavoj ljubičici”, a napadali iz dna duše: Svetog Savu, Vladiku Nikolaja, Avu Justina, Veru, Pravoslavlje i sve duhovne i kulturne vrednosti, sada su se vešto prešaltovali, i često navode lepe i duboke misli Sv.Vladike Nikolaja i drugih.

Taj kobni datum, 16.mart 1981.godine, novinari, a i mnogi drugi, pa čak i ljudi unutar Srpske Crkve, skoro da su već zaboravili, ili ga pominju tek onako uzgred.

Mišljenja sam da taj nemio i tragičan dogadjaj, ma koliko on bio tragičan, zaslužuje da se o tom podmetnutom požaru uvek govori mnogo više, odnosno uvek iznosi puna istina, za nauk mladjim srpskim pokolenjima, bez prećutkivanja ili minimiziranja, sa uvek novim pojedinostima, koje najvernije može da odslika jedan očevidac samog dogadjaja, učesnik u gašenju toga požara i spasavanju manastirskog ljudstva i našeg duhovno-kultrnog blaga, manastirske riznice sa neprocenjivim dragocenostima koji se tamo vekovima čuvaju.

Spaljivanje Starog konaka Pećke Patrijaršije, 16.marta 1981. ja sam doživeo kao veliki poraz, zajedno sa svim Srpskim pravoslavnim narodom, sveštenstvom i monaštvom Srpske Crkve na Kosovu i Metohiji…

Posledice se tek danas na Kosovu i Metohiji sagledavaju i otvoreno pokazuju. A još nas je više tada dotuklo to što smo na Kosovu i Metohiji živeli i pune dve godine nismo smeli otvoreno da kažemo da su to Šiptari uradili, tj. podmetnuli požar u srpskom manastiru, u kojem je tada živelo 30 srpskih monahinja-kaluđerica, dakle u manastiru na Kosovu i Metohiji sa najbrojnijim ljudstvom i naš četvoro “od Boga poslatih gostiju”, gde smo trebali da svi izgorimo, zajedno sa Konakom. (Ja sam tada bio profesor Bogoslovije Sv.Ćirila i Metodija u Prizrenu, i nedeljom i praznicima bogoslužio sam u našim tamošnjim svetinjama i manastirima – Deviću, Pećkoj Patrijaršiji, Gračanici, Sv.Trojici kod Mušutišta…)

I tako, te kobne noći, između 15. i 16. marta 1981. godine, voljom Božijom zatekao sam se na prenoćištu u Pećkoj Patrijaršiji, ne znajući šta će se te užasne noći dogoditi. Negde oko tri sata iza ponoći, požar je zahvatio čitavu krovnu konstrukciju tzv. Starog konaka na zapadnoj strani manastira, a zatim se delimično prebacio i na krov Novog konaka koji je bio u izgradnji, tj. bio je ozidan i pokriven. Zlotvori su po gredama na slemenu Novog konaka posipali benzin ili neku drugu zapaljivu materiju, da bi se vatra što brže proširila, a na to su ukazivale i očuvane karakreristične šare, i to sa gornjih strana novih greda. Ja sam čitavog dana gasio požar sa tadašnjim pećkim sveštenicima Stankom i Radomanom, igumanijom Fevronijom, pećkim kaludjericama i Srbima i Srpkinjama iz Peći i okoline.

Najpre, hvala Bogu u Presvetoj Bogorodici, SAČUVANO JE LJUDSTVO, ZAJEDNO SA NAŠ ČETVORO GOSTIJU IZ MANASTIRA DEVIČA, NIKO TOGA DANA NIJE BIO ČAK NI POVREDJEN. Velikom brzinom, otimajući od vatre, svi zajedno, SPASAVALI SMO SRPSKO KULTURNO BLAGO, VEKOVIMA TAMO ČUVANO U MANASTIRSKOJ RIZNICI-skrovištu, SVEŠTENE PREDMETE, SV. SASUDE I UOPŠTE SVE CRKVENE BOGOSLUŽBENE STVARI, STARE IKONE, RUKOPISNE I PRVOŠTAMPANE CRKVENE KNJIGE. IGUMANIJA FEVRONIJA I NJENE KALUĐERICE TOGA STRAVIČNOGA DANA BILE SU PRAVI HEROJI! (ISTO, I HILANDARSKI KALUDJERI SU NEDAVNO BILI – PRAVI HEROJI, KADA SU OD VATRE OTIMALI CARSKE DVERI I SV. IKONE!)

Iznoseći pred našu javnost ovo tužno podsećanje, a povodom njegove 23-godišnjice, moram da kažem da se tada prilikom gašenja požara u Pećkoj Patrijaršiji radilo o otvorenoj sabotaži. Naime, prva cisterna iz grada Peći, prema izjavi vozača, došla je u manastir PRAZNA, tj. BEZ VODE, dok je druga stigla sa velikim zakašnjenjem. Zlotvori su čekali da se požar razbukti čitavom dužinom Starog dvospratnog konaka od 63 metra dužine.

Takodje, pouzdano se zna, da su tadašnje državne vlasti iz Peći, za vreme tobožnje istrage uzroka požara, TRAŽILE OD IGUMANIJE FEVRONIJE I PEĆKIH KALUĐERICA DA DAJU SVOJERUČNO POTPISANE IZJAVE KAKO SU SAME ZAPALILE SVOJ MANASTIR!?  Zbog takve tadašnje udvoričko-bezbožničko-izdajničke politike, danas Srpski narod u celini gubi svoju kolevku Kosovo i Metohiju,  naš MALI SRPSKI JERUSALIM I VEKOVIMA KRVLJU NATOPLJENO SVETO KOSOVO I METOHIJU!

Ja u potpunosti delim mišljenje mojega dobrotvora i brata u Hristu vladike ATANASIJA Jevtića, koji je još tada u jednom članku, između ostaloga, ovako konstatovao:

“KADA JE SPALJEN KONAK U PEĆKOJ PATRIJARŠIJI (16.MARTA 1981) TREBALO JE ODMAH JAVNO REĆI:  S P A L J E N   J E !   A NE DA SE GOVORI ZAMUMULJENO. I SADA VAM KAŽEM DA ALBANSKI NACIONALISTI HOĆE TAMO DA UNIŠTE SRPSKU CRKVU, ZATO ŠTO JE ONA STUB TOGA NARODA DOLE, NA KOSOVU I METOHIJI”.

Vreme je pokazalo i stalno pokazuje da je vladika ATANASIJE Jevtić u pravu, dok “Tantalove muke” danas podnosi na Kosovu i Metohiji vladika ARTEMIJE sa svojim sveštenicima po parohijama, kaludjerima i kaludjericama u manastirima, i preostalim “Srpskim narodom u enklavama”. Bože, spasi i sačuvaj ostatak!  POMENULO SE, NE POVRATILO SE!

Vladika Damaskin Davidović (bivši zapadnoevropski)

 

REAGOVANjE – LIČNI STAV: JAVNA PODRŠKA EPISKOPU ARTEMIJU

Iznosim svoju JAVNU PODRŠKU Episkopu ARTEMIJU povodom njegovog hrabrog NEODUSTAJANjA OD PODNETE TUŽBE Međunarodnom sudu u Strazburu.

Koliko se sećam, kad je Episkop Artemije podnosio pomenutu TUŽBU rekao je da je to stav i mišljenje Sinoda Srpske crkve, i da je njemu predloženo da on kao nadležni eparhijski arhijerej podnese tužbu. Začuđujuće je da je Sinod SPC preko noći “presaldumio” i sada je odjednom PROTIV PODNOŠENjA POMENUTE TUŽBE.

ZA SINOD SPC sve je moguće, jer se ne peče na onoj vatri na kojoj se stalno peče Episkop Artemije sa svojim sveštenstvom, monaštvom i napaćenim Srpskim narodom na Kosovu i Metohiji. Sinod SPC treba da se ZASTIDI takve svoje odluke, ako Predsednik Sinoda – Patrijarh PAVLE i članovi Sinoda – mitropoliti i episkopi, bar malo imaju savesti.

Ko je taj TOLIKO MOĆAN, ko je mogao da utiče na Sinod SPC da preinačuje svoju raniju odluku?! Za koga radi Sinod SPC, za čije strane interese?!

U ovom slučaju, taj i takav Sinod SPC mnogo je podbacio! Dragi brate Artemije, sto posto si u pravu i ne posustaj u svojoj pravednoj borbi, a znam da ti najteže pada kad su protiv tebe tvoja nazovi “braća u Hristu” – Patrijarh PAVLE i Sinod SP Crkve.
Onaj ko namerno zaboravlja i prećutkuje 16.mart 1981. i bezdušno progoni spasioca ljudstva i riznice Pećke Patrijaršije, po Božijem dopuštenju, doživeo je 17. mart 2004. na Kosovu i Metohiji!

Srećna ti Nova 2005. godina milosti Gospodnje.
Tvoj brat u Hristu – episkop Damaskin Davidović (b.zapadnoevropski).
Na praznik Svetih 14.000 mladenaca Vitlejemskih, 11.januara 2005.g