Смисао постојања политичке емиграције ван Отаџбине!

 

 

С времена на време јављају се питања о постојању политичке емиграције ван Отаџбине у данашњем времену.

Да би одговорили на таква питања потребна нам је краћа анализа и осврт о политичкој емиграцији.

-Како је настала, какву улогу има, како онда тако и у данашњем времену?

После Другог светског рата ван Отаџбине од људи који нису били сагласни да живе под ново успостављеном систему, створена је заједница, истог размишљања истог духа под називом, политичка емиграција.

Свака заједница мора да има и смисао свог постојања и тај смисао можемо да назовемо идентитет заједнице, који даје вредност њиховом животу ван Отаџбине.

Сви који су одлучили да не живе у поробљеној Отаџбини,под именом политичка емиграција, смисао свог постојања су налазили, као сведоци окупације диктатуре система од којег су одбегли.

Претња губитка тог смисла-свог идентитета се увек јављала, кад је тај смисао био нападнут:

Тај смисао постојања политичке емиграције, био је нападнут са више страна:

-Претњом асимилације у средини у којој су боравили.

-Претњом прелазка из политичког на економски разлог емиграције.

-Претњом прилазка данашњој организацији верске заједнице СПЦ, ван Отаџбине, не ради вере, већ као једној од организованих удружења са акцентом послодавства.

Прихватањем једног од смисла постојаће заједнице у емиграцији, нестајао би смисао а са тим и идентитет друге организације у емиграцији.

 

Данашњој организацији СПЦ у дијаспори као једној од организација, где би и око које би били окупљени људи у дијаспори, није никако одговорао смисао-идентитет политичке емиграције, који је политичку емиграцију одржавао у њеном постојању.

Зато сусрећемо у анализама о политичкој емиграцији неких од историричара, већином или свештеника или теолошки образованих, замерке смислу и идентитету политичке емиграције.

Да би оправдали изложене сумље, користићемо цитате једне књиге историских анализа СПЦ у Аустралији и Новом Зеланду.

Цитат писаца аналитичара:

“Међу водећим Србима је почела да преовладава идеја и веровање у себе, у неку своју “месијанску” улогу у свом народу. Избеглице, ратни заробљеници и бивши логораши, одбили су да се врате у отаџбину из моралних и политичких разлога:

Цитат политичке емиграције:

“Они су остали да укажу свету на неправду нанету нашем народу.”[6]

Цитат писаца аналитичара:

Из ових разлога се родило осећање да су они сада, или ће пак, једнога дана бити, истовремено и клица и елита будуће опште српске националне обнове. Моралну подлогу им је давало убеђење да су они, у неку руку, чувари и авангарда правог верског, националног и демократског препорода, не само у једној будућој, бољој и лепшој Србији, него и у целом слободном свету.

Цитат политичке емиграције:

“Живимо у време када међународни комунизам, сатански препреденим плановима, на свим континентима лови младе нараштаје и настоји да њихове наивне душе отрује марксизмом, да убије у њима веру у Христа, да их учини безотаџбинском децом и војницима међународног пролетеријата.”[7]

Цитат писаца аналитичара:

Након рата, живећи у мирној и демократској земљи, настављали су своју незавршену политичку борбу, која им је изнова уливала моралне снаге, како за свакодневни живот и опстанак у страној средини, тако и за рад на општој ствари, у земљи у којој се, упркос проведеном времену, још увек нису осећали као код куће.

Цитат политичке емиграције:

“И данас нашом отаџбином Југославијом влада црвени терор. Зато и данас нове избеглице из наше несрећне земље повећавају број изгнаника у свету.”[8]

Цитат писаца аналитичара:

Чињеница је да таква српска емиграција у Аустралији, као и уосталом, свуда у свету, није имала неку значајну међународну политичку подршку са било које стране. Она се, иако расцепкана на многе политичке асоцијације и клубове, углавном ослањала на себе саму, гледајући са подозрењем на Србе који су касније, шездесетих и седамдесетих година, почели долазити из комунистичке Југославије. Временом су, та подозривост и неповерење према свима онима који нису из исте средине, постајале карактеристичне црте емигрантског менталитета.

 

Објективно узевши, малобројне српске заједнице, расејане на великој удаљености, практично без заједничког циља и програма, без међусобне координације и организације, нису се налазиле само на маргинама аустралијског друштва, већ и на маргинама целокупне српске и уопште, светске стварности. Ипак, недавни вихор рата и велики светски догађаји, а потом избеглиштво и прозаични свакодневни живот далеко од својих, појачавали су носталгију и интересовање за судбину, како своју, тако и целог народа.

Цитат политичке емиграције:

“Српски народ у земљи је у комунистичком ропству, а ми смо у слободном свету”

Цитат писаца аналитичара:

– размишљали су.

У српским публикацијама из тога доба, неретко су се могле прочитати идеје попут ових:

Цитат политичке емиграције:

“У доба данашње неизвесности, у нашој недовршеној борби, у време лажних пророка и изврнутих идеологија, на удару подмуклих мисионара… спремајмо се за нове окршаје, јер треба да имамо у виду да наши у старом крају трпе и пате у јарму ропства. Њихови погледи су упрти у српску емиграцију.”[9]

Цитат писаца аналитичара:

 Вера у своју историјску улогу постепено је све више расла, негована још од првих дана изгнанства. Почетком шездесетих година, ово убеђење је знатно појачано стварањем Слободне српске православне цркве, Епархије за Аустралију и Нови Зеланд. У завршној речи Првог црквено-народног сабора у Мелбурну, 31. октобра 1964. године, судија Михајло Рајковић је закључивао да ће овдашњи Срби

Цитат политичке емиграције:

“та сачувана блага у слободном свету, кроз нашу Слободну цркву, у часу наступања слободе нашег народа пренети у земљу и обновити порушено, осветити оскрнављено, подићи посрнуло и излечити заблудело. Вратити Св. Саву, његову Цркву и школу, и повести поново наш народ путем Светосавља и путем Лазаревог и Косовског определења, верним путевима Србиновим… то је наш дуг према нашем народу, то је аманет предака, то је наша света дужност према себи лично и према нашој деци, будућности нашег народа…”[10]

Цитат писаца аналитичара:

 Ништа није било лепше за намучене и ожеднеле емигрантске душе, нити пријатније њиховим ушима, него када би их и други тако видели и описивали:

Цитат политичке емиграције:

“Ви сте мисионари свога народа и националне вере у слободном, просвећеном свету и у још увек задремалом Западу, пред грозном опасношћу интернационалног безбожништва и насиља над слободом. Није лако пробудити успавану свест човечанства. Али, доћи ће нови дани, идемо све ближе у сусрет сунцу слободе и вере. Чувајте у изгнанству своју прадедовску Светосавску веру, своје обичаје и традицију. Јер, ви сте својевољни изгнаници и следбеници Божанске и човечанске истине и правде”![11]

Цитат писаца аналитичара:

– У ових неколико реченица би се могао готово потпуно сажети идеализовани идентитет емиграције и сва идеја националног и политичког програма српске дијаспоре почетком друге половине двадесетог века.

 

На крају, мора се одати признање, како првим досељеницима, тако и њиховим националним организацијама и удружењима. Без обзира на ниво њиховог схватања и разумевања, упркос свим свађама, политичким и друштвеним несугласицама, православна вера хришћанска је била неприкосновена, најсветија и најсветлија тачка у њиховом уму, срцу и души. Они су били потпуно свесни чињенице да морају очувати своју веру у новој средини, да морају имати свештенике и да морају зидати цркве – што су заиста и чинили.

6.Душан В. Поповић, Из ропства у изгнанство, Српском нараштају, Трст 1963, стр. 126.

7.Исто.

8.Исто.

9.Светосавље, орган Прве СПЦШО у Варивуду, 1949, бр. 1, стр. 10.

10.Архив Епархије за Аустралију и Н. Зеланд Новограчаничке митрополије, Први црквено-народни сабор у Аустралији, стр. 15.

11.Архив цркве Св. кнеза Лазара, Сиднеј, Епископ Руске заграничне цркве Сава, Говор у храму Св. кнеза Лазара на Видовдан 1958.

 

 

Наводимо једну реченицу  замеркe политичкој емиграцији, од аналитичара-историчара:

„ Сан о важности и значају за целокупно српство и његову будућу историју“.

Самом речију „сан“речено је од стране аналитичара да није јава-стварност.

Базирајући се на наведене у књизи цитате, који су непобитне чињенице: свађе и поделе у политичкој емиграцији, властољубљу извесних удружења и њихових вођа, разилажењу у мишљењима, Српско или Југословенско и других несугласица, писци ове књиге немогу да нас убеде, да тога свега нема у данашњој организацији СПЦ у дијаспори-расејању, и да је дијаспори била потребна оваква организација коју имамо данас у СПЦ.

Највећи проблем организацији данашње СПЦ у дијаспори је представљала организација и идентитет ССПЦ( Слободна Српска Православна Црква), која је иако једним веома болним чином раздвајања одлучила да остане верна свом смислу који је у горе наведеним цитатима писаца наглашен.

Погледати аудио снимак “Говор Њ.В.Краља Петра II 1964. у Билефелду:

http://www.udruzenje-bkjv-draza-mihailovic.org/?p=3188

Стварање, или боље речено одржавање Слободне Српске Православне Цркве ван Отаџбине од једног дела политичке емиграције, можемо ми данас још преживели емигранти да назовемо као највећу препреку даншње организације СПЦ у дијаспори.

Сматрамо да данашња СПЦ ван Отаџбине, као наследница како Богомоља тако и материјалних добара политичких емиграната,(један од многих примера је Храм Светог Ђорђа у Оснабрику чији је ктитор био Њ.В.Краљ Петар II) би требала да одржи и њихов смисао који су они започели, да би имала смисао свог оправданог постојања ван Отаџбине.

Да ли је данашња организација СПЦ ван Отаџбине наследница тих идеала?

Књига описује историју Српске Православне Цркве у Аустралији и Новом Зеланду, а која је свуд  у западном свету иста.

Пре него што прочитамо веома интересантну и поучну књигу, која се већином своди на објективне чињенице, несмемо да изоставимо и снажне акценте који су увек присутни о: данашњој СПЦ у дијаспори која је после толико труда на уништавању свега што је било погрешно, доспела до овог „непогрешивог“ стања организованог живота верних у дијаспори.

Ако је је политичка емиграција сањала о њеној улози ван Отаџбине и сан хтела да претвори у јаву, и Српска Слободна Православна Црква ван Отаџбине (не у Отаџбини) била расколничког менталитета, и ако прихватимо од већине прострањено мишљење да политичке емиграције данас ван Отаџбине више нема, каквог нам Светог Саву и Отаџбину нуди данашња “права” СПЦ њеном организацијом у дијаспори, и који је смисао нас Срба данас у расејању-емиграцији-дијаспори, ван Отаџбине?

 

Политичка емиграција која је уједно та Слободна Српска Православна Црква иако не у идеалном

стању какво би требало да буде између браће, имала је једно: свог Врховног Команданта Његово Величанство Краља Петра II, Божијег Помазаника и њему дату заклетву:

“до повратка Краља и Краљевине и са тим коначне победе, над злотворима- издржати“.

Целу књигу можете прочитати  на сајту „светосавље“под овим линком.Кад притиснете на „садржај“ отвориће се цела књига.

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Istorija/IstorijaMiletic/IstorijaSPC006.htm

 

С ВЕРОМ У БОГА ЗА КРАЉА И ОТАЏБИНУ!

Српска политичка емиграција Удружења Бораца Краљевске Југословенске Војске „Драгољуб Михаиловић“ ван Отаџбине -Земаљска Управа за Немачку.