Smisao postojanja političke emigracije van Otadžbine!

 

S vremena na vreme javljaju se pitanja o postojanju političke emigracije  van Otadžbine u današnjem vremenu.

Da bi odgovorili na takva pitanja potrebna nam je kraća analiza i osvrt o političkoj emigraciji.

-Kako je nastala, i kakvu ulogu ima, kako onda tako i u današnjem vremenu?

Posle Drugog svetskog rata van Otadžbine, od ljudi koji nisu bili saglasni da žive pod novo uspostavljenom sistemu, stvorena je zajednica, istog razmišljanja istog duha pod nazivom politička emigracija.

Svaka zajednica mora da ima i smisao svog postojanja i taj smisao možemo da nazovemo identitet zajednice, koji daje vrednost njihovom životu van Otadžbine.

Svi koji su se odlučili da ne žive u porobljenoj Otadžbini, pod imenom politička emigracija, smisao svog postojanja van Otadžbine su nalazili, kao svedoci okupacije i diktature sistema od kojeg su odbegli u slobodnom svetu.

Pretnja  gubitaka tog smisla-svog identiteta, se uvek javljala kad je taj smisao bio napadnut.

Taj smisao postojanja političke emigracije, bio je napadnut sa više strana:

-Pretnjom asimilacije u sredini u kojoj su boravili.

-Pretnjom prelazaka iz političkog na ekonomski razlog emigracije.

-Pretnjom prilazka današnjoj organizaciji verske zajednice SPC ne radi vere,već  kao jednoj od organizivanih udruženja van Otadžbine.

Prihvatanjem jednog od smisla postojaće zajednice u emigraciji, nestajao bi smisao a sa tim i identitet druge organizacije u emigraciji.

Današnjoj organizaciji SPC u dijaspori kao jednoj od organizacija, gde bi i oko koje bi bili okupljeni ljudi u dijaspori, nije nikako odgovorao smisao-identitet političke emigracije, koji je političku emigraciju održavao u njenom postojanju.

Zato susrećemo u analizama o političkoj emigraciji nekih od istoriričara, većinom ili sveštenika ili teološki obrazovanih, zamerke smislu i idetitetu političke emigracije.

Da bi opravdali izložene sumlje, koristićemo citate jedne knjige istorijskih analiza SPC u Australiji i Novom Zelandu.

 

Citat pisaca analitičara:

„Među vodećim Srbima je počela da preovladava ideja i verovanje u sebe, u neku svoju “mesijansku” ulogu u svom narodu. Izbeglice, ratni zarobljenici i bivši logoraši, odbili su da se vrate u otadžbinu iz moralnih i političkih razloga:

Citat političke emigracije:

“Oni su ostali da ukažu svetu na nepravdu nanetu našem narodu.”[6]

Citat pisaca analitičara:

Iz ovih razloga se rodilo osećanje da su oni sada, ili će pak, jednoga dana biti, istovremeno i klica i elita buduće opšte srpske nacionalne obnove. Moralnu podlogu im je davalo ubeđenje da su oni, u neku ruku, čuvari i avangarda pravog verskog, nacionalnog i demokratskog preporoda, ne samo u jednoj budućoj, boljoj i lepšoj Srbiji, nego i u celom slobodnom svetu.

Citat političke emigracije:

“Živimo u vreme kada međunarodni komunizam, satanski prepredenim planovima, na svim kontinentima lovi mlade naraštaje i nastoji da njihove naivne duše otruje marksizmom, da ubije u njima veru u Hrista, da ih učini bezotadžbinskom decom i vojnicima međunarodnog proleterijata.”[7]

Citat pisaca analitičara:

Nakon rata, živeći u mirnoj i demokratskoj zemlji, nastavljali su svoju nezavršenu političku borbu, koja im je iznova ulivala moralne snage, kako za svakodnevni život i opstanak u stranoj sredini, tako i za rad na opštoj stvari, u zemlji u kojoj se, uprkos provedenom vremenu, još uvek nisu osećali kao kod kuće.

Citat političke emigracije:

“I danas našom otadžbinom Jugoslavijom vlada crveni teror. Zato i danas nove izbeglice iz naše nesrećne zemlje povećavaju broj izgnanika u svetu.”[8]

Citat pisaca analitičara:

Činjenica je da takva srpska emigracija u Australiji, kao i uostalom, svuda u svetu, nije imala neku značajnu međunarodnu političku podršku sa bilo koje strane. Ona se, iako rascepkana na mnoge političke asocijacije i klubove, uglavnom oslanjala na sebe samu, gledajući sa podozrenjem na Srbe koji su kasnije, šezdesetih i sedamdesetih godina, počeli dolaziti iz komunističke Jugoslavije. Vremenom su, ta podozrivost i nepoverenje prema svima onima koji nisu iz iste sredine, postajale karakteristične crte emigrantskog mentaliteta.

 

Objektivno uzevši, malobrojne srpske zajednice, rasejane na velikoj udaljenosti, praktično bez zajedničkog cilja i programa, bez međusobne koordinacije i organizacije, nisu se nalazile samo na marginama australijskog društva, već i na marginama celokupne srpske i uopšte, svetske stvarnosti. Ipak, nedavni vihor rata i veliki svetski događaji, a potom izbeglištvo i prozaični svakodnevni život daleko od svojih, pojačavali su nostalgiju i interesovanje za sudbinu, kako svoju, tako i celog naroda.

Citat političke emigracije:

“Srpski narod u zemlji je u komunističkom ropstvu, a mi smo u slobodnom svetu”

Citat pisaca analitičara:

– razmišljali su.

U srpskim publikacijama iz toga doba, neretko su se mogle pročitati ideje poput ovih:

Citat političke emigracije:

“U doba današnje neizvesnosti, u našoj nedovršenoj borbi, u vreme lažnih proroka i izvrnutih ideologija, na udaru podmuklih misionara… spremajmo se za nove okršaje, jer treba da imamo u vidu da naši u starom kraju trpe i pate u jarmu ropstva. Njihovi pogledi su uprti u srpsku emigraciju.”[9]

 Citat pisaca analitičara:

Vera u svoju istorijsku ulogu postepeno je sve više rasla, negovana još od prvih dana izgnanstva. Početkom šezdesetih godina, ovo ubeđenje je znatno pojačano stvaranjem Slobodne srpske pravoslavne crkve, Eparhije za Australiju i Novi Zeland. U završnoj reči Prvog crkveno-narodnog sabora u Melburnu, 31. oktobra 1964. godine, sudija Mihajlo Rajković je zaključivao da će ovdašnji Srbi

Citat političke emigracije:

“ta sačuvana blaga u slobodnom svetu, kroz našu Slobodnu crkvu, u času nastupanja slobode našeg naroda preneti u zemlju i obnoviti porušeno, osvetiti oskrnavljeno, podići posrnulo i izlečiti zabludelo. Vratiti Sv. Savu, njegovu Crkvu i školu, i povesti ponovo naš narod putem Svetosavlja i putem Lazarevog i Kosovskog opredelenja, vernim putevima Srbinovim… to je naš dug prema našem narodu, to je amanet predaka, to je naša sveta dužnost prema sebi lično i prema našoj deci, budućnosti našeg naroda…”[10]

 Citat pisaca analitičara:

Ništa nije bilo lepše za namučene i ožednele emigrantske duše, niti prijatnije njihovim ušima, nego kada bi ih i drugi tako videli i opisivali:

Citat političke emigracije:

“Vi ste misionari svoga naroda i nacionalne vere u slobodnom, prosvećenom svetu i u još uvek zadremalom Zapadu, pred groznom opasnošću internacionalnog bezbožništva i nasilja nad slobodom. Nije lako probuditi uspavanu svest čovečanstva. Ali, doći će novi dani, idemo sve bliže u susret suncu slobode i vere. Čuvajte u izgnanstvu svoju pradedovsku Svetosavsku veru, svoje običaje i tradiciju. Jer, vi ste svojevoljni izgnanici i sledbenici Božanske i čovečanske istine i pravde”![11]

Citat pisaca analitičara:

– U ovih nekoliko rečenica bi se mogao gotovo potpuno sažeti idealizovani identitet emigracije i sva ideja nacionalnog i političkog programa srpske dijaspore početkom druge polovine dvadesetog veka.

Na kraju, mora se odati priznanje, kako prvim doseljenicima, tako i njihovim nacionalnim organizacijama i udruženjima. Bez obzira na nivo njihovog shvatanja i razumevanja, uprkos svim svađama, političkim i društvenim nesuglasicama, pravoslavna vera hrišćanska je bila neprikosnovena, najsvetija i najsvetlija tačka u njihovom umu, srcu i duši. Oni su bili potpuno svesni činjenice da moraju očuvati svoju veru u novoj sredini, da moraju imati sveštenike i da moraju zidati crkve – što su zaista i činili.

6.Dušan V. Popović, Iz ropstva u izgnanstvo, Srpskom naraštaju, Trst 1963, str. 126.

7.Isto.

8.Isto.

9.Svetosavlje, organ Prve SPCŠO u Varivudu, 1949, br. 1, str. 10.

10.Arhiv Eparhije za Australiju i N. Zeland Novogračaničke mitropolije, Prvi crkveno-narodni sabor u Australiji, str. 15.

11.Arhiv crkve Sv. kneza Lazara, Sidnej, Episkop Ruske zagranične crkve Sava, Govor u hramu Sv. kneza Lazara na Vidovdan 1958.

 

 

Navodimo jednu rečenicu  zamerke, političkoj emigraciji, od analitičara-istoričara :

„ San o važnosti i značaju za celokupno srpstvo i njegovu buduću istoriju“.

Samom rečiju „san“rečeno je od strane analitičara da nije java-stvarnost.

Bazirajući se na navedene u knjizi citate, koji su nepobitne činjenice: svađe i podele u političkoj emigraciji, vlastoljublju izvesnih udruženja i njihovih vođa, razilaženju u mišljenjima, Srpsko ili Jugoslovensko i drugih nesuglasica, pisci ove knjige nemogu da nas ubede, da toga nema  u današnjoj organizaciji SPC u dijaspori -rasejanju, i da je  dijaspori bila potrebna ovakva organizacija koju imamo danas u SPC.

Najveći problem organizaciji današnje SPC u dijaspori je predstavljala organizacija i identitet SSPC(Slobodna Srpska  Pravoslavna Crkva), koja je iako jednim veoma bolnim činom razdvajanja, odlučila da ostane verna svom smislu, koji je u gore navedenim citatima pisaca naglašen.

Pogledati audio snimak “Govor Nj.V.Kralja Petra II 1964.godine u Bilefeldu”

http://www.udruzenje-bkjv-draza-mihailovic.org/?p=3188

Stvaranje ili bolje rečeno održavanje Slobodne Srpske Pravoslavne Crkve van Otadžbine od jednog dela političke emigracije, možemo mi danas još preživeli emigranti, da nazovemo kao najveću prepreku današnjoj organizaciji SPC u dijaspori. Smatramo da današnja SPC van Otadžbine kao naslednica, kako Bogomolja tako i materijalnih dobara političkih emigranata,(jedan od više primera je Hram Svetog Đorđa u Osnabriku čiji je ktitor bio NJ.V.Kralj Petar II)  bi trebala da održi, i smisao koji su oni započeli, da bi imala smisao svog opravdanog postojanja van Otadžbine.

Da li je današnja organizacija SPC van Otadžbine naslednica tih ideala?

Knjiga opisuje istoriju Srpske Pravoslavne Crkve u Australiji i Novom Zelandu, a koja je svud  u zapadnom svetu ista.

Pre nego što pročitamo veoma interesantnu i poučnu knjigu, koja se većinom svodi na objektivne činjenice, nesmemo da izostavimo i snažne akcente koji su uvek prisutni o: današnjoj organizaciji SPC u dijaspori koja je posle toliko truda na uništavanju svega što je bilo pogrešno, dospela do ovog “nepogrešivog” stanja organizovanog života vernih u dijaspori.

Ako je je politička emigracija sanjala o njenoj ulozi van Otadžbine i san htela da pretvori u javu, i  Slobodna Srpska Pravoslavna Crkva van Otadžbine (ne u Otadžbini) bila raskolničkog mentaliteta, i ako prihvatimo od većine prostranjeno mišljenje da političke emigracije danas van Otadžbine više nema, kakvog nam Svetog Savu i Otadžbinu nudi današnja “prava” SPC njenom organizacijom u dijaspori, i koji je smisao nas Srba danas u rasejanju-emigraciji-dijaspori, van Otadžbine?

Politička emigracija koja je ujedno ta Slobodna Srpska Pravoslavna Crkva iako ne u idealnom stanju kakvo bi trebalo da bude između braće, imala je jedno: svog Vrhovnog Komandanta Njegovo Veličanstvo Kralja Petra II, Božijeg Pomazanika i Njemu datu zakletvu:

“Do povratka Kralja i Kraljevine i sa tim konačne pobede, nad zlotvorima- izdržati“.

Celu knjigu možete pročitati na sajtu „svetosavlje“pod ovim linkom.Kad pritisnete na „sadržaj“ otvoriće se cela knjiga.

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Istorija/IstorijaMiletic/IstorijaSPC006.htm

 

S VEROM U BOGA ZA KRALJA I OTADŽBINU!

Srpska politička emigracija Udruženja Boraca Kraljevske Jugoslovenske Vojske „Dragoljub Mihailović“ van Otadžbine -Zemaljska Uprava za Nemačku.