Episkop Artemije: Vidovdan i Kosovo u srpskom narodu

 

Episkop Artemije: Vidovdan i Kosovo u srpskom narodu

 

sreda, 27 jun 2012 18:21

 

Duhovna vertikala

Vidovdan i Kosovo su sinonimi. Oni su u istoriji srpskoj vododelnica i merilo, bilo da se pomenu zajedno ili pojedinačno. Oni dele sudbinu Srba kao i našu istoriju na događaje „pre Kosova“ i na događaje „posle Kosova“. Ovde reč „KOSOVO“ nije geografija već ideologija i ideal. Ideal postavljen pred srpski narod u celini i pred svakog Srbina ponaosob na Vidovdan još one davne 1389. godine. Tada je Vidovdan postao naša „duhovna vertikala“, ontološki najznačajniji datum u srpskoj istoriji, događaj u kome je kulminirala sva naša istorija od dolaska na ovu balkansku VETROMETINU, s jedne strane, i kamen temljac na kome se gradila sva naša istorija od Kosovske Bitke pa sve do danas, s druge strane.

Vidovdan je postao sočivo koje sabira u sebi sve što je svetlo, sveto i čestito bilo u našem narodu pre Kosova, i koje iz sebe širi i rasipa svetlonosne, svetonosne i čestito-tvorne zrake na sav naš narod i na svu našu istoriju posle Kosova.

Vidovdan je zenit nad našim glavama, ali i temelj pod našim nogama.
Vidovdan je zaista Vidov dan, kada se jasno vidi i sagledava kroz vekove „ko je vera, a ko je nevera“. To je večito SRPSKO OGLEDALO. Ne dakle samo onog prvog Vidovdana, nego srpskog Svagdana kroz svu našu istoriju.

Vidovdan je samo drugo ime za celokupni tok naše istorije, te je stoga dan koji neprekidno traje, dan bez smiraja sunca. Kao što je i Kosovo pojam za svaki boj što ga bijemo na ličnom i opšte-narodnom polju, kao i simbol svakog stradanja srpskoga naroda na pravdi Boga. Kada sunce zađe tom istorijskom VIDOVDANU, zaći će sunce i celom srpskom rodu. I više nam se neće roditi, jer neće biti Srbina da bi mu se sunce nanovo rodilo.

Upravo zato što je Vidovdan opredeljenje za „Carstvo Nebesko“ ne samo Kneza Lazara, nego čitavog srpskog naroda do Kosova i posle Kosova.

Vidovdan označava srpsku večnost u trajanju. Bez Vidovdana nema nam „vida“ ni istorijskog ni duhovnog.

Sveti Knez Lazar je na Vidovdan doveo do vrhunca svetosavski ideal srpskog čoveka, ispunio svetosavsko srpsko Jevanđelje, koje sažeto glasi: „Sve za Hrista, Hrista ni zašta“. To je opredeljenje za „Carstvo Nebesko“, za večne duhovne vrednosti: večnu istinu, večnu pravdu, večnu nadu, večni život. Tim vrednostima je sveti Knez ispunjavao svoj zemaljski život, za te vrednosti ga je i položio. To su vrednosti za koje vredi živeti, ali za koje vredi i umreti kada to zatreba.

One su važnije i trajnije od običnog, prolaznog zemaljskog života.
To je sveto-lazarevski zavet i amanet svakom Srbinu. U njemu se rađamo, u njemu trajemo, i u njemu umiremo.

Ko drukčije misli i umuje, on je Srbin samo po biologiji, ne i po duhu.
Srbija i danas postoji i opstaje zahvaljujući onim Srbima (ma koliko malobrojni bili) koji su Lazarevsko opredeljenje učinili dušom svoje duše, srcem svoga srca, zenicom svoga oka.

Kako onda, tako i danas Vidovdan je vodo-delnica ne samo srpske istorije, nego i samih Srba. I onda i sada Srbi su se delili zbog Hrista i Carstva Nebeskog. Pobeđivali su uvek oni koji su bili uz Hrista i sa Hristom, makar oku „nepristrasnog“ istoričara izgledalo i drukčije. Knez Lazar i danas živi, jer njegovo opredeljenje živi i traje u dušama miliona Srba koji ga verno slede poput kosovskih vitezova. Nažalost, kako onog prvog Vidovdana tako i danas, nisu malobrojni ni oni Srbi kojima je više omilelo „carstvo zemaljsko“. Za takve ništa u našoj istoriji i u našem narodu (pa ni sam taj narod) nije toliko sveto da se ne bi moglo prodati, unovčiti i izdati. Kao i za Vuka Brankovića.

Na Vidovdan pre 618 godina svi Srbi su bili na Kosovu Polju, ali nisu svi bili iste misli i opredeljenja. Tako kroz celu našu istoriju, tako i danas. Svi misle o Kosovu, govore o Kosovu, rešavaju problem Kosova, ali Kosovo vide i doživljavaju različito. Od Kosova i oko Kosova ljudi se dele na dva tabora: jedni Kosovo vide kao poraz, drugi – kao pobedu. Jedni kao događaj zbog koga smo pali u mračno pet-vekovno tursko ropstvo, drugi – kao događaj zahvaljujući kome smo to ropstvo izdržali i preživeli. Jedni kao „grobnicu“ u kojoj su „sva naša nadanja zakopana“, drugi – kao izvor svih uzvišenih stremljenja i pregnuća u našem narodu.

Najzad, jedni Kosovo vide kao mesto na kome je čitav jedan narod izvršio masovno samoubistvo, drugi – kao žrtvenik na kome je čitav jedan narod kolektivno i svesno prineo sebe na žrtvu „carstva radi nebeskoga“, i time postao jedan krstonosni i mučenički narod.

Otkud tako oprečni i dijametralno različiti stavovi o Kosovu u našem narodu?

Na to pitanje postoji samo jedan pravi odgovor: oni su nasleđeni od onog prvog Vidovdana. Tako je bilo i onda: jedni su bili uz Vuka Brankovića, drugi – uz čestitog Kneza Lazara.

Sve je zavisilo, kako onda tako i danas, od sadržine i opredeljenja svake duše. Je li duša ispunjena zemljom i težnjom za „zemaljskim carstvom“, ona Kosovo doživljava kao poraz; je li pak ispunjena večnim vrednostima i usmerena ka „carstvu nebeskom“ – ona ga doživljava kao pobedu.

Za prve je Kosovo „nečuvena tragedija“, jer, kako veli sveti Vladika Nikolaj, oni govore: „Kosovo je zaustavilo točak naše istorije, unazadilo nas je. Da nije bilo Kosova, mi bismo danas bili veliki narod“. Na suprot tome, po svetom Vladici, „Baš nas je Kosovo učinilo velikim narodom. Ono je naša narodna Golgota, ali u isto vreme, i naše narodno vaskrsenje, duhovno i moralno“.

Ko je u pravu i gde je istina?

Nepogrešivi odgovor dat je jednom zauvek još onog prvog Vidovdana.
Jer, „ako je ko na Kosovu pretrpeo poraz“, veli opet sveti Vladika Nikolaj, „pretrpeo ga je veliki gospodin Vuk Branković a ne Knez Lazar. Ko žrtvuje svoj život u jednoj borbi za istinu i pravdu Božiju, žrtvovao je najveće što je imao i mogao, i – pobedio je. Makar bitka tehnički bila izgubljena, on ostaje pobedilac. A pošto je sva srpska vojska na Kosovu Polju pala – i to dragovoljno – za istinu i pravdu Božiju, to je ona i pobedila“. To je mera i merilo za sve one navedene različite vizije i stavove o Kosovu.

Vekovima, pa i danas, u srpskom narodu jedni se svrstavaju pod izdajnički barjak Vuka Brankovića, drugi – pod Krstaš barjak Boška Jugovića i Kneza Lazara.

Jedni Kosovo posmatraju samo telesnim očima i mere materijalnim vrednostima, drugi – probuđenim očima duše i mere ga večnim vrednostima.

Vaistinu, koliko je duša pretežnija od tela i telo od odela (Mt. 6, 25), toliko je stav onih drugih prema Kosovu uzvišeniji od stava onih prvih.

Na Kneza Lazara i njegovu vojsku preko šest stotina godina lije se blagoslov celog naroda, a na Vuka Brankovića i njegove sledbenike isto toliko dugo – pada narodna kletva.

Primer Kneza Lazara budi u nama ponos i oduševljenje za iste ideale za koje je on mučenički postradao, a primer Vuka – izaziva osećaj stida i srama što se u našem rodu našao i takav izrod.

Neko je negde rekao da smrt čoveka najčešće liči na njegov život.
To podjednako važi kako za velike pravednike, tako i za velike grešnike. Pravednici „usnivaju“ u Gospodu („zaspao je snom pravednika“, veli naš narod), dok je „smrt grešnika ljuta“, jer „ko se maša noža od noža će i poginuti“ (Mt. 26, 52).

Život Kneza Lazara u mnogome je ličio životu najvećih svetitelja Božijih. Po njegovim biografima, kao i po bogoslužbenim pesmama, ispevanim kasnije u njegovu čast, on je bio „blag, krotak, ukrašen nezlobivošću, istinom i pravdom“.

Bio je „oko slepima, noga hromima, potpora starima“. Bio je, kako veli njegov savremenik i biograf patrijarh Danilo III, „od detinjstva mnogo u svim dobrim delima ukrašen, i svim vrlinama pokazivaše se plemenit, veleuman i mužastven“. Bio je pravičan i mudar vladar, nežan i čedoljubiv otac, plemenit i veran suprug. Na svim poljima života živeo je i delao jevanđelski. Jednom rečju, on je u svome životu ispunio u celini Jevanđelje Hristovo.

Onda, nikakvo čudo što se u datom momentu donošenja sudbonosne odluke privoleo „Carstvu Nebeskome“. Jer samo onaj ko je u stanju da živi carstva radi nebeskoga, može i umreti za „Carstvo Nebesko“.

To Kosovsko, Vidovdansko, Lazarevsko OGLEDALO i danas je pred nama.
Mi se danas nalazimo u sličnom položaju kao i Sveti Knez Lazar onog prvog Vidovdana.

I pred našom generacijom današnjih Srba stoji isto sudbonosno pitanje: kome ćemo se carstvu privoleti?