Грешка или намера владике Сергеја?
Грешка или намера изостављања спомињања политичке емиграције, владике Сергеја.
Пре извесног времена добили смо напомену од једног читаоца нашег сајта, о једном чланку владике Сергеја, који је објављен у првом издању, ново основаног часописа Епархије франкфуртске и све Немачке „Сабор“.
У том чланку се нигде непомиње политичка емиграција, која је заслужна за почетак црквеног живота и изградњу првих Храмова-Богомоља ван Отаџбине.
Иако малобројна, још постојећа политичка емиграција ван Отаџбине у УБКЈВ“ДМ“ за Немачку, у име свих политичких емиграната који више нису телесно мећу нама, а који су свој земаљски пут завршили као политички емигранти ван Отаџбине, сведочаства и историје ради, противи се речима, Епископа франкфуртског и све Немачке, као недовршеним.
Обратимо пажњу на неке од речи написане у чланку, једног ауторитета, који је опозван да сведочи истинитост догађаја:
„Када човјек намјери да напише коју ријеч, неку поруку, писмо или књигу, то значи да се нешто важно десило. Ми као људи пишемо, јер желимо да посведочимо о догађајима, људима и чињеницама који су се збили у нашим животима. Из таквих разлога написана су Јеванђеља и све библијске књиге, једнако као и сва каснија дела црквене књижевности, која су имала увек исти циљ: сведочење о љубави Божјој према човеку. Отуда и ми, који почињемо са овим новим часописом, користимо прилику да већ у уводној речи посвједочимо о чуду љубави Божје, која се десила са нашим верним народом на подручју данашње Републике Немачке.
Десило се, наиме, да једна мала заједница православних Срба, сачињена од бивших логораша заточених у фашистичким казаматима, у чијим редовима су се нашли и неколико православних свештеника, одмах по завршетку Другог светског рата, организовала се као Црква Божија, у свега пар парохија на територији тадашње републике Немачке“.
Ево већ по други пут у краћем времену, (нама познато) спомињу се ратни заробљеници – бивши логораши заточени у фашистичким казаматима, од стране Епископа Сергеја.
Први пут се свечано преко медијске штампе („ Вести“), помињу 116 официра мученика настрадалих у бомбардовању логора Оснабрик 6. децембра 1944.године, којом приликом је владика Сергеј представио и нову икону само за њих урађену.
Већ други пут у краћем времену,(нама познато) Епископ Сергеј спомиње ратне заробљенике – бивше логораше заточене у фашистичким казаматима.
први пут се свечано преко медијске штампе(“Вести”), помињу 116 официра мученика настрадалих у бомбардовању логора Оснабрик 6. децембра 1944. године, којом приликом је владика Сергеј представио и нову икону само за њих урађену.
Други пут у овом чланку чијим поводом се и јављамо, спомињу се као оснивачи Цркве на пределу Немачке.
И први и други пут изостављен је свеопшти појам, свих оних који су одбили да се врате у Отаџбину, и оних који су као војска избегли, а он гласи избеглице- политички емигранти. Свако ко је одбио да се врати у Отаџбину, учинио је то из чисто политичког разлога, отуда и назив политичка емиграција. Исти ти преживели заробљеници, који то више нису били, а одлучили су да остану ван Отаџбине, постали су политички емигранти.
Избегавати реч политичка емиграција, при помињању важних догађаја из прошлости, је избегавање сведочења истинитости, и то никако неприличи стубу Истине – Цркви, чији је владика представник.
Таквим изостављањем помињања политичке емиграције, већ више пута, владика нас враћа у прошлост, и сећање на Тита, коме је та политичка емиграција била рана.
Владика у тексту наставља:
“ Десило се, наиме, да једна мала заједница православних Срба, сачињена од бивших логораша заточених у фашистичким казаматима, у чијим редовима су се нашли и неколико православних свештеника, одмах по завршетку Другог светског рата, организовала се као Црква Божија, у свега пар парохија на територији тадашње републике Немачке“.
Шта је са осталима који су као непобеђена Краљевска Југословенска Војска избегли на овим пределима Немачке, тада под контролом Савезника?
Шта је било са њима?
Да ли су и они имали „неколико православних свештеника“ и да ли су још у логору Еболи имали богословску школу, и да ли су се организовали као Црква Божија?
Ево шта су они имали:
„ Јер је Еболи био нешто још много више – равногорски духовни центар, који је као кула светиља благотворно зрачио на целокупну нашу емиграцију.
Две његове Штампарије – једна Краљевска, а друга ХЗМЉ, једине које емиграција има, утркивале су се у активности и с муком су успевале да подмире интелектуалне потребе свега онога што ван Отаџбине национално осећа и мисли, не само у Италији, веђ и далеко преко њених граница. А еболиске школе, од основне „Драже Михаиловића” преко Гимназије „Краља Петра II”, Средње техничке, Педагошког течаја, Богословије до Теолошког Факултета, као и Културне установе: Културно-просветни савет, Народни и Сељачки Универзитет, позоришта, биоскопи, музике, хорови, народни фолклор, Коло српских сестара, Учитељског и Професорско друштво, радили су пуним замахом и са завидним успехом. ХЗМЉ заслужује при том нарочиту пажњу;
Јер је Еболи био постао најмилија нада наших у земљи и највећа и најсигурнија залога за будућност нашега народа”.
Овакве и сличне изјаве владике, скрећу пажњу свима који више о томе знају, на постојање две Цркве Божије, на пределу Немачке.
Једне која је основана од политичких емиграната ван Отаџбине, и друге која са политичким емигрантима није делила мишљење. Отуда вероватно стављање акцента на заробљенике, који до њиховог заробљеништва нису били политчки емигранти.
Питамо се зашто то чине?
Наводимо шта је ђенерал Дамјановић рекао, још онда на почетку емигрантског времена, о тој емиграцији, коју би данас неки радо да избришу из сећања:
“Опробаним и прекаљеним борцима ђенерала Драже Михаиловића није потребно говорити: како да се у будуће држе према Титовим измећарима. Своје расположење према њима јасно сте изразили на гласању 27. јула 1946. у Еболиу; показали сте га целом свету 25. јануара 1947. у Неапуљу; а упозорили на то и наше заштитнике 20. јуна 1947. у Гросенброду: ми смо два света! Док Краљевски стег не замени црвену петокраку на Дедињу, нема за нас места у Отаџбини”!
Наводимо и шта је ђенерал Дамјановић тада рекао о ратним заробљеницима:
„Срешћете и успут, и у логорима, и на послу, нашу браћу и по крви, и по патњама и по схватањима – бивше заробљенике. Не заборавите никада: да су ти људи преко шест година већ у туђини, живећи под најтежим ропским условима; да су и они по схватањима својим Равногорци, али да нису имали среће, да то и на делуу шуми – покажу. Помозите им кад год можете, али свакога од њих запојте нашим равногорским еболиским духом. Стварајте са њима што чвршће заједнице, на које ће се једнога дана моћи рачунати, као на вас саме! Јачајте свуда културне везе и развијајте духовни живот до максимума, корисна иницијатива у овом погледу свакога од вас добро је дошла!
Сваки будући наш логор мора бити минијатурни Еболи а сви логори што чвршће међусобно повезани, заједнички напори морају дати и плода! То од вас с правом траже не само Краљ и Отаџбина, већ и милиони жртава пали за исте идеале као што су ваши!
Угушујте у себи и око себе болесне личне амбиције и сву своју активност упутите општем добру“.
Сведочанства и историје ради, за све који не знају, и зa млађу генерацију.
Политичка емиграција Удружења Бораца Краљевске Југословенске Војске „Дража Михаиловић“за Немачку
Испод можете прочитати цео текст Епископа Сергеја.
Сабор – Нови часопис Епархије франкфуртске и све Немачке
2. Септембар 2015 – 10:49
Почетком септембра 2015. године из штампе је изашо САБОР – нови мисијски часопис Епархије франкфуртске и све Немачке .
Када човјек намјери да напише коју ријеч, неку поруку, писмо или књигу, то значи да се нешто важно десило. Ми као људи пишемо, јер желимо да посведочимо о догађајима, људима и чињеницама који су се збили у нашим животима. Из таквих разлога написана су Јеванђеља и све библијске књиге, једнако као и сва каснија дела црквене књижевности, која су имала увек исти циљ: сведочење о љубави Божјој према човеку. Отуда и ми, који почињемо са овим новим часописом, користимо прилику да већ у уводној речи посвједочимо о чуду љубави Божје, која се десила са нашим верним народом на подручју данашње Републике Немачке.
Десило се, наиме, да једна мала заједница православних Срба, сачињена од бивших логораша заточених у фашистичким казаматима, у чијим редовима су се нашли и неколико православних свештеника, одмах по завршетку Другог светског рата, организовала се као Црква Божија, у свега пар парохија на територији тадашње републике Немачке. Ускоро, због прилива великог броја православих Срба и њихове љубави према Богу, Цркви и богослужењу, указала се потреба, па је 1969. године основана Епархија западноевропска и аустралијска, на челу са епископом Лаврентијем, у чији састав су ушле поменуте парохије. У историјским аналима који свједоче о животу наше епархије из њеног раног периода, стоји наведен један интересантан догађај: ,,1978 год. купљене две куће у Химелстиру” (Српска Православна Епархија средњоевропска, Шематизам 2014, стр.12). Из перспективе западно-европског човека, ,,две куће“ се можда не рачунају као нешто много, међутим за овако малу заједницу верних хришћана, то је био ,,дар свише“. Јер управо ту, у Химелстиру, поникнуће касније центар наше епархије. Из тог периода, памти се још један догађај. Наиме, мало раније, тачније у другој половини 1972. године почела је са радом епархијска штампарија, прво у Диселдорфу а потом у Химелстиру. Поред многих значајних књига, истовремено се штампају и значајни црквени часописи. Дакле, откад постоји наша епархија, постоји и потреба за штампањем црквеног часописа. Предање ће се одржати и доласком Његовог Преосвештенства епископа средњоевропског Г. Константина, чијим доласком епархија постоји под новим именом као Епархија средњоевропска. Иако суочена са великим искушењима, попут грађанског рата у Хрватској и Босни и Херцеговини и новим српским миграцијама на ове просторе, рад штампарије се ипак није прекидао.
Дакле, из малих ,,пост-холокауст парохија“, из две куће у Химелстиру, из изнајмљених богослужбених места, ми данас имамо формиран епархијски центар са озбиљном администрацијом, основане црквене општине и организован богослужбени живот готово свуда где живе православни Срби, по Немачкој. А из старања и љубави према писаној речи, произашлој из мастила наше старе штампарије, настаје данас наш часопис Сабор. Шта је ово, ако не чудо љубави Божије? Данас је наша епархија израсла у озбиљну црквену заједницу (сабор) однедавно под новим именом, Епархија франкфуртска и све Немачке. Без сумње, улазимо у нову еру нашег црквеног живота, где ћемо ако Бог да, поред новог административног центра у Франкфурту, имати и нови часопис тј. гласило наше епархије. Овај часопис, који је пред тобом, богољубиви читаоче, биће, вјерујемо, као и сва црквена књиженост до сада, писмено сведочанство о чуду љубави Божије према човеку.
Сабор, како је назив нашег часописа, кључна је ријеч за нас православне Србе у Немачкој. Зато што смо се сабирали и што се сабирамо као Црква Божија на Литургијама око свога епископа, зато што смо се сабирали као народ Божији у име Оца, Сина, и Светога Духа како би сведочили своју љубав и веру православну, Бог нас је силно љубио и обилно нас даривао својом благодаћу. Пролазећи данас кроз искушења западног света у којем живимо, само нас сабор може спасити. Да Бог да се сабирамо у Цркви, у својим светињама, да сабирамо свој ум у срца наша и да одатле непрекидно благодаримо нашем васкрслом Господу Исусу Христу. А часопис Сабор нека буде писмено сведочење те наше љубави према Богу и Цркви Његовој.
Са благословом,
Епископ франкфуртски све Немачке
+ СЕРГИЈЕ
Извор: Епархија франкфуртска и све Немачке
