Записник са седнице команданта од 15.јула 1946. Еболи
Записник
Са седнице команданата, која је одржана на дан 15. јула 1946. у команди логора Еболи. Седница је отпочела у 17,40 часова.
Присутни: ђенерали: Дамјановић, Живановић, Парац и Презељ; Пуковници: Божановић, Живковић, Страњаковић, Мартиновић, Стенцел; Потпуковници: Живановић, Секулић, Тојић; Мајори: Капетановић, Лаковић, Ђачић, Станковић, Павићевић (задоцнио и присуствује од 20 часова).
Претресана су следећа питања:
1) Пресуда у Београду Д. М. Ђенерал г. Дамјановић износи да је припремање војника вршено постепено од хватања Д. М. и да он сматра да пресуда као један очекивани факат не би требало да изазове никакву реакцију код војника и њиховог става – али да је потребно да се војницима пружи коментар уз ову пресуду. Ђенерал Живановић излаже да ће у следећем броју новина изаћи уводник који ће дати коментаре уз пресуду, која је и иначе јасна, истичући да је то пресуда не само Д. М. већ целом српском народу. На основу саопштења команданта логора пуковника Живковића, ђенерал г. Дамјановић саопштава да се за увече 15. јула припремају у логору демонстрације у вези са палом пресудом. Мајор Лаковић је начелно против држања демонстрације. Пуковник Божановић плаши се да демонстрација не узме нежељен ток. Пошто пуковник Живковић тврди да ће демонстрација бити припремљена у духу – за савезнике – решава се да се демонстрација може одржати, но с тим да нема карактер разбијачки и да не узме нежељене размере, већ да буде једна организована манифестација. Организацију ове манифестације да изврши пуковник г. Живковић.
2) Против-титовско писање новина. Ђенерал г. Дамјановић чита предмет добивен од енглеске команде логора, који је прикључен овом записнику и скреће пажњу да се обрати пажња на начин стилизације. Истиче, да му је енглески командант логора рекао да он не може да одговара за писање Српских новина али да одговара за писање Југословенских новина. Пошто је досадањи тон писања југословенских новина био умерен, он сматра да могу да продуже да пишу у истом духу, као и до сада. Наглашава мајору г. Капетановићу ако о овоме обавештава војводе, да им каже да ово није предмет добивен од неких „расходованих војника” ни подофицира, већ да је добивен из „HQ Naples-Area”.
3) Обилазак група на раду од стране команданата. Ђенерал г. Дамјановић саопштава да је примљено одобрење и распоред за обилазак радних група од стране команданата. Скреће пажњу да му је саопштено да команданти приликом обиласка немају право да свраћају у савезничке мензе ради исхране или узимања пића, нити да позивају енглеског пратиоца на чашћење. Истиче да се, међутим, при првом обиласку који је вршио ђенерал г. Парац, десило обрнуто, да је њега позвао енглески пратиоц-капетан на закуску у енглеску мензу. Чита распоред обиласка и команданти узимају прибелешку с тим, да се по потреби могу детаљније упознати са распоредом код ађутанта команде логора.
4) Одлазак музике и позоришне групе за Ламние-Камп. У току недеље отићи ће музика и позоришна група на седмодневно гостовање у Ламние-Камп. Тражена на месец дана, али је одобрено само 7 дана, да се не би због знатно повољнијих услова у том Кампу ове установе одметнуле од логора. Говори се о програмима, нарочито у вези са околношћу да у том логору има око 10.000 Пољака. Решено је, да Претседник културно-просветног савета позове представнике позоришне групе из Шумадијске дивизије и Словеначке армије као и капелника музика и да с њима утаначи све детаље око програма.
5) Гађање енглеских војника у логору. Ђенерал Дамјановић саопштава, да ће 16. овог месеца енглески војници вршити гађање и да је наређено да спречи приступ у јаругу у којој лежи енглески логор и на косу јужно ове јаруге. Извршење ставља се у дужност Шефу војне полиције, Словеначкој и Хрватској армији.
6) Конкурс и изложба занатско-уметничких рукотворина. Ђенерал г. Дамјановић износи да му је предао капетан г. Лазаревић летак Наставно-културно-просветног одељења Шумадијске дивизије, којим се расписује конкурс и изложба занатско-уметничких рукотворина, – износећи при томе, да летак садржи и одредбу „да на овом конкурсу учествују припадници свих јединица краљевске југословенске војске у логору Еболи као јединице на радовима” и одредбу да ће „приређивачи ове изложбе настојати, да изложба буде приказана и ван овога логора”. Поставља питање, како је то могуће, да се овакве ствари предузимају без претходног питања и одобрења, а чуо је чак да се намерава, да се тражи његово покро- витељство. Пуковник Божановић извештава, да је ова ствар учињена у наставно-културно-просветном одељењу Шумадијске дивизије без његовог знања. Чим је он прочитао овај летак и видео да намеравана акција излази из оквира Шумадијске дивизије, он је целу ствар сторнирао, отишао код председника општег културно-просветног савета ђенерала Живановића и замолио га да узме целу ствар у своје руке. Ђенерал г. Живановић извештава да је сличну акцију покренула и Хришћанска заједница младих људи, опет на своју руку, не питајући никога и да је он због свега тога предузео потребне мере, образовао један одбор у који су ушли представници свих јединица у логору, који ће одоор одржати исгог дана у вече своју седницу и решити питање ове изложбе.
Поводом овог случаја са ХЗМЛ ћенерал г. Презељ износи да ова установа настоји увек, чим сазна за неку акцију у логору, да поведе паралелну акцију за свој рачун. Поједини од присутних износе рад ХЗМЛ, осуђујући њено држање према осталим командама које неће да потпомогне ни онда када су у питању спортски прибор и други материјал, са којим ова установа располаже. Констатује се да ова установа покреће све своје акције самостално само зато, да би пред својим вишим инстанцијама, које ју издржавају, могла да правда добивен новац и да би могла и даље да добија. Пуковник г. Божановић износи своје гледиште, да би ХЗМЛ требала да буде орган или команде логора, или културно-просветног савета или пак непосредно Истакнутог дела Штаба Врховне Команде и да никако не би требало дозволити, да она у логору ради потпуно на своју руку. Претседник културно-просветног савета ћенерал г. Живановип износи, да је он у том смислу почео да предузима потребне мере. Моли да се ово питање не ломи преко колена, већ да му се остави времена, да он полако и постепено од- носе регулише.
7) Писмо од тумача у Казерти. Ђенерал г. Дамјановић износи поједине податке из писма потпоручника Кнежевића, који је био официр за везу у дистрикту, одакле је био привремено од Енглеза одрећен за тумача у Ламние-Камп, одакле се је сада поново вратио на редовну дужност. Потпоручник Кнежевић обишао је по наређењу ђенерала Дамјановића поједине радне групе и поднео извештај. Износе се два случаја:
а) Код групе 1. личког пука, којом командује мајор Јефтић, Енглези су људству дали за вршење службе оружје. Међутим, то оружје уместо да буде употребљено за ту сврху, искоришћено тако да је један Далматинац убио једног Личанина из пушке, дакле за међусобно обрачунавање. Ђенерал г. Дамјановић износи штетне последице које овај случај може да има по општу ствар и каквим га све непријатностима излаже пред Енглезима.
б) У Болници у Напуљу постоје две групе на раду, једна из Шумадијске дивизије и друге из Словеначке армије. По тражењу енглеских власти требало је да се ове две групе обједине, међутим командир Словеначке групе је то одбио нехтијући се потчинити командиру групе из Шумадијске дивизије. Ђенерал Презељ износи да је ово обавештење погрешно, да је командир Шумадијске групе хтео на своју руку да потчини себи Словеначку групу и да је командир ове групе то одбио само тако дуго, док за ово обједињавање не падне решење из Истакнутог дела Штаба Врховне команде. Пада предлог, да се упути једно ново лице, које ће обе групе објединити, али пуковник Живковић излаже да је то немогуће, ако то сами Енглези не затраже. Остало се је на томе да ово питање реши Истакнути део штаба В. К.
8) Питање управитеља основне школе. Ђенерал Дамјановић саопштава да је управитељ основне школе Достанић болестан и да ће његова болест трајати дуже време. Међутим, учитељи не могу да се међу собом сложе и сада је школа без управитеља. Требало би позвати председника учитељског удружења у команду логора да предложи управитељу, па ће бити наредбом постављен. Командант логора пуковник Живковић извештава да је у том смислу потребно веп предузето и да ће предлог доставити ИДСВК.
9) Индекс-карте. Ђенерал Дамјановић саопштава, да Шумадијска дивизија још увек није доставила Индекс-карте, мада је рок био 8. јула т. г. – Пуковник Живковић извештава, да су Индекс- карте из Шумадијске дивизије примљене тога дана тј. 15. јула. Командант Шумадијске дивизије извињава се што се је са овим картама задоцнело и покушава да то правда преоптерећеношћу другим пословима.
10) Купање на реци. Председавајући износи да се наредба о одласку под командом на реку ради купања, после неколико дана, престала да извршава, људство одлази само – у групама – те на реци лови рибу, пржи, краде у околини парадајз, што све може имати нежељених последица. Командантима скренута пажња. Шефу војне полиције наређена контрола реке.
11) Гласање о повратку у Отаџбину. Председавајући износи, да по том питању нема никаквих нових момената и да се чека дефинитивно наређење из више енглеске команде. Износи се случај гласања код једне радне групе 2. личког пука, где је по наређењу енглеских власти, командант групе пред стројем питао ко се жели вратити у садању Југославију. Јавила су се два војника, чији је списак достављен Енглезима.
12) Продаја аутомобила Пакард. Председавајући, ђенерал г. Дамјановић саопштава, да је аутомобил Пакард, о коме је била реч на ранијим седницама команданата, одређена комисија продала за 500.000 Лира. Аутомобил је раније био погођен са неким Италијанима за 525.000 лира, али је члан комисије Стојановић, који је као ранији тераоц овог аутомобила и лично заинтересован нашао новог купца, неког Американца, који је ауто узео за пола милиона, новац депоновао. Појавио се је спор сада са ранијим уговорачима – Италијанима, за који се нада да ће га моћи сам решити.
Питање је како да се новац употреби? Ђенерал Дамјановић износи своје мишљење, да би га требало употребити тако, да од њега види цео логор (,..)1. (1 Нејасно у оригиналу). Упада у реч пуковник Божановић, који износи, да се и он слаже да би требало да цео логор има од овог новца користи, – али о Шумадијској дивизији да влада друго мишљење. Извесни људи у Шумадијској дивизији сматрају да је ауто њихов, односно да припада Шумадијској дивизији, чије су потребе врло велике. Пледира, да се 50% новца преда Шумадијској дивизији, а 50% да се подели осталим јединицама у логору. Ако се донесе супрогно решење, ти се људи свог потраживања неће одрећи. Ђенерал Презељ, а потом и потпуковник Живановић, питају који су ти „извесни људи”. Ово питање остаје неодговорено, али Божановић износи да је ово први случај да се питање продаје аутомобила износи пред командантску седницу, мада је и раније код појединих команди било оваквих продаја, па ово није третирано пред скупљеним командантима.
Ђенерал Дамјановић одговара да је то учињено стога што је за овај аутомобил везано и Краљево име. Износи да је аутомобил набављен у Београду од Врховне команде за Краља, да је био гаражиран у гаражи Председништва владе, да је из Београда извучен пред улазак партизана и отпремљен у иностранство са возовима добровољачког корпуса. Краљ је овај аутомооил ставио на расположење Патријарху, ]ер њему није био потребан. Када је и Патријарху овај ауто постао непотребан, он је известио, преко директора гимназије, ђенерала Дамјановића да му кола више не требају и да их ставља Врховној команди на расположење. Мећутим, једна група људи из околине Патријархове желела је да овај аутомобил отући за свој рачун и Патријарх бојећи се да се то одиста и не деси, призвао је г. Љотића, који је тада био у Риму, и предао му кола да их његова околина не би продала за свој рачун. Погрешно је из тога изводити закључке, као и из околности да су кола дошла са парком добровољачког корпуса, да су она сада својина г. Љотића или пак Шумадијске дивизије. Ова кола су државна својина, набављена од Врховне Команде, а из новца отетог Немцима. И Шумадијска дивизија и Динарска дивизија имале су своје паркове и било је продаје кола. Код Динарске дивизије кола су била из ратног плена, отета Немцима, те ако су појединци или команда ове дивизије вршила продају кола за свој рачун, то се још и може толерисати. Мећутим, код Шумадијске дивизије сва су кола из Добровољачког корпуса, дакле својина бивше српске државе, државна, те ако су она продавана, онда то није смело да буде за рачун само Шумадијске дивизије, већ за рачун читаве заједнице. Од свих кола која су стигла са Шумадијском дивизијом, а која су продана, само овај Пакард послужиће за опште циљеве. Према томе, одговарајући део припашће и Шумадијској дивизији.
Пошто је од добивеног новца утрошено 147.000 лира за трошкове, ћенерал г. Дамјановић жели да изложи свој пројекат за поделу преостајуће суме од 353.000. Пре тога пак износи: да је у суму трошкова урачуната и сума од 71.000 лира, коју је он одвојио за набавку штампарије за опште сврхе. Динарска дивизија изнела је своју штампарију из логора, пошто није могла бити откупљена јер је за њу тражено 340.000 лира. Ђенерал Презељ упада и констатује да је та штампарија купљена за много јефтиније паре. Ђенерал Парац каже да је чуо од лица које је вршило набавку штампарије од Италијана, да је за њу плаћено свега 220.000 лира. Ђенерал Дамјановић образлаже потребу штампарије и наводи да ће за 71.000 бити набављена половина штампарије – латиницом – док ће се друга половина – ћирилицом – набавити доцније из средстава, обећаних му од Врховног команданта.
Ђенерал Дамјановић предлаже да се од добивене суме стави на расположење и то: Шумадијској и Динарској дивизији по 50.000 лира, Словеначкој и Хрватској армији по 20.000 лира, самосталним пуковима по 10.000 лира, а Ваздухопловној групи и старешинској резерви по 5.000 лира – остатак Врховној команди. Апелује да се од добивеног новца изврши код мањих јединица потпуна, а код већих бар делимична отплата дуга за Равногорске знакове.
Ђенерал Презељ констатује да оваква подела не би била целисходна, јер ако ће се добивени новац користити за културно-просветне сврхе, онда његова армија треба бар толико колико и Шумадијска дивизија, јер издаје више часописа, а има и све остале институције као и она, док мећутим има команди, којима за те сврхе уопште није потребан новац. Главне пак установе, као културно-просветни савет, гимназија, интернат, болница, које су опште, остале би опет без икаквих средстава. Стога предлаже да се новац не дели, већ да остане на пуном располагању Истакнутом делу штаба врховне команде за опште потребе Културно-просветног савета, пропаганде, гимназије, интерната, основне и занатске школе, болнице итд.
Овај преддог једногласно је усвојен од свих команданата, па чак и од команданта Шумадијске дивизије с тим, да је наредбодавац за трошење ове суме ћенерал Дамјановић, као командант Истакнутог дела штаба Врховне команде. За отплату равногорског знака да се утроши сума од 50.000 Лира с тим да се команде обавесте, са коликим су износом дуга за овај знак раздужене.
