Zapisnik sa sednice komandanta od 15.jula 1946.Eboli.

 

ZAPISNIK

Sa sednice komandanata, koja je održana na dan 15. jula 1946. u komandi logora Eboli. Sednica je otpočela u 17,40 časova.

Prisutni: đenerali: Damjanović, Živanović, Parac i Prezelj; Pukovnici: Božanović, Živković, Stranjaković, Martinović, Stencel; Potpukovnici: Živanović, Sekulić, Tojić; Majori: Kapetanović, Laković, Đačić, Stanković, Pavićević (zadocnio i prisustvuje od 20 časova).

Pretresana su sledeća pitanja:

1) Presuda u Beogradu D. M. Đeneral g. Damjanović iznosi da je pripremanje vojnika vršeno postepeno od hvatanja D. M. i da on smatra da presuda kao jedan očekivani fakat ne bi trebalo da izazove nikakvu reakciju kod vojnika i njihovog stava – ali da je potrebno da se vojnicima pruži komentar uz ovu presudu. Đeneral Živanović izlaže da će u sledećem broju novina izaći uvodnik koji će dati komentare uz presudu, koja je i inače jasna, ističući da je to presuda ne samo D. M. već celom srpskom narodu. Na osnovu saopštenja komandanta logora pukovnika Živkovića, đeneral g. Damjanović saopštava da se za uveče 15. jula pripremaju u logoru demonstracije u vezi sa palom presudom. Major Laković je načelno protiv držanja demonstracije. Pukovnik Božanović plaši se da demonstracija ne uzme neželjen tok. Pošto pukovnik Živković tvrdi da će demonstracija biti pripremljena u duhu – za saveznike – rešava se da se demonstracija može održati, no s tim da nema karakter razbijački i da ne uzme neželjene razmere, već da bude jedna organizovana manifestacija. Organizaciju ove manifestacije da izvrši pukovnik g. Živković.

2) Protiv-titovsko pisanje novina. Đeneral g. Damjanović čita predmet dobiven od engleske komande logora, koji je priključen ovom zapisniku i skreće pažnju da se obrati pažnja na način stilizacije. Ističe, da mu je engleski komandant logora rekao da on ne može da odgovara za pisanje Srpskih novina ali da odgovara za pisanje Jugoslovenskih novina. Pošto je dosadanji ton pisanja jugoslovenskih novina bio umeren, on smatra da mogu da produže da pišu u istom duhu, kao i do sada. Naglašava majoru g. Kapetanoviću ako o ovome obaveštava vojvode, da im kaže da ovo nije predmet dobiven od nekih „rashodovanih vojnika” ni podoficira, već da je dobiven iz „HQ Naples-Area”.

3) Obilazak grupa na radu od strane komandanata. Đeneral g. Damjanović saopštava da je primljeno odobrenje i raspored za obilazak radnih grupa od strane komandanata. Skreće pažnju da mu je saopšteno da komandanti prilikom obilaska nemaju pravo da svraćaju u savezničke menze radi ishrane ili uzimanja pića, niti da pozivaju engleskog pratioca na čašćenje. Ističe da se, međutim, pri prvom obilasku koji je vršio đeneral g. Parac, desilo obrnuto, da je njega pozvao engleski pratioc-kapetan na zakusku u englesku menzu. Čita raspored obilaska i komandanti uzimaju pribelešku s tim, da se po potrebi mogu detaljnije upoznati sa rasporedom kod ađutanta komande logora.

4) Odlazak muzike i pozorišne grupe za Lamnie-Kamp. U toku nedelje otići će muzika i pozorišna grupa na sedmodnevno gostovanje u Lamnie-Kamp. Tražena na mesec dana, ali je odobreno samo 7 dana, da se ne bi zbog znatno povoljnijih uslova u tom Kampu ove ustanove odmetnule od logora. Govori se o programima, naročito u vezi sa okolnošću da u tom logoru ima oko 10.000 Poljaka. Rešeno je, da Pretsednik kulturno-prosvetnog saveta pozove predstavnike pozorišne grupe iz Šumadijske divizije i Slovenačke armije kao i kapelnika muzika i da s njima utanači sve detalje oko programa.

5) Gađanje engleskih vojnika u logoru. Đeneral Damjanović saopštava, da će 16. ovog meseca engleski vojnici vršiti gađanje i da je naređeno da spreči pristup u jarugu u kojoj leži engleski logor i na kosu južno ove jaruge. Izvršenje stavlja se u dužnost Šefu vojne policije, Slovenačkoj i Hrvatskoj armiji.

6) Konkurs i izložba zanatsko-umetničkih rukotvorina. Đeneral g. Damjanović iznosi da mu je predao kapetan g. Lazarević letak Nastavno-kulturno-prosvetnog odeljenja Šumadijske divizije, kojim se raspisuje konkurs i izložba zanatsko-umetničkih rukotvorina, – iznoseći pri tome, da letak sadrži i odredbu „da na ovom konkursu učestvuju pripadnici svih jedinica kraljevske jugoslovenske vojske u logoru Eboli kao jedinice na radovima” i odredbu da će „priređivači ove izložbe nastojati, da izložba bude prikazana i van ovoga logora”. Postavlja pitanje, kako je to moguće, da se ovakve stvari preduzimaju bez prethodnog pitanja i odobrenja, a čuo je čak da se namerava, da se traži njegovo pokro- viteljstvo. Pukovnik Božanović izveštava, da je ova stvar učinje- na u nastavno-kulturno-prosvetnom odeljenju Šumadijske divizije bez njegovog znanja. Čim je on pročitao ovaj letak i video da nameravana akcija izlazi iz okvira Šumadijske divizije, on je celu stvar stornirao, otišao kod predsednika opšteg kulturno-prosvetnog saveta đenerala Živanovića i zamolio ga da uzme celu stvar u svoje ruke. Đeneral g. Živanović izveštava da je sličnu akciju pokrenula i Hrišćanska zajednica mladih ljudi, opet na svoju ruku, ne pitajući nikoga i da je on zbog svega toga preduzeo potrebne mere, obrazovao jedan odbor u koji su ušli predstavnici svih jedinica u logoru, koji će odoor održati isgog dana u veče svoju sednicu i rešiti pitanje ove izložbe.  Povodom ovog slučaja sa HZML ćeneral g. Prezelj iznosi da ova ustanova nastoji uvek, čim sazna za neku akciju u logoru, da povede paralelnu akciju za svoj račun. Pojedini od prisutnih iznose rad HZML, osuđujući njeno držanje prema ostalim komandama koje neće da potpomogne ni onda kada su u pitanju sportski pribor i drugi materijal, sa kojim ova ustanova raspolaže. Konstatuje se da ova ustanova pokreće sve svoje akcije samostalno samo zato, da bi pred svojim višim instancijama, koje ju izdržavaju, mogla da pravda dobiven novac i da bi mogla i dalje da dobija. Pukovnik g. Božanović iznosi svoje gledište, da bi HZML trebala da bude organ ili komande logora, ili kulturno-prosvetnog saveta ili pak neposredno Istaknutog dela Štaba Vrhovne Komande i da nikako ne bi trebalo dozvoliti, da ona u logoru radi potpuno na svoju ruku. Pretsednik kulturno-prosvetnog saveta ćeneral g. Živanovip iznosi, da je on u tom smislu počeo da preduzima potrebne mere. Moli da se ovo pitanje ne lomi preko kolena, već da mu se ostavi vremena, da on polako i postepeno od- nose reguliše.

7) Pismo od tumača u Kazerti. Đeneral g. Damjanović iznosi pojedine podatke iz pisma potporučnika Kneževića, koji je bio oficir za vezu u distriktu, odakle je bio privremeno od Engleza odrećen za tumača u Lamnie-Kamp, odakle se je sada ponovo vratio na redovnu dužnost. Potporučnik Knežević obišao je po naređenju đenerala Damjanovića pojedine radne grupe i podneo izveštaj. Iznose se dva slučaja:

a) Kod grupe 1. ličkog puka, kojom komanduje major Jeftić, Englezi su ljudstvu dali za vršenje službe oružje. Međutim, to oružje umesto da bude upotrebljeno za tu svrhu, iskorišćeno tako da je jedan Dalmatinac ubio jednog Ličanina iz puške, dakle za međusobno obračunavanje. Đeneral g. Damjanović iznosi štetne posledice koje ovaj slučaj može da ima po opštu stvar i kakvim ga sve neprijatnostima izlaže pred Englezima.

b) U Bolnici u Napulju postoje dve grupe na radu, jedna iz Šumadijske divizije i druge iz Slovenačke armije. Po traženju engleskih vlasti trebalo je da se ove dve grupe objedine, međutim komandir Slovenačke grupe je to odbio nehtijući se potčiniti komandiru grupe iz Šumadijske divizije. Đeneral Prezelj iznosi da je ovo obaveštenje pogrešno, da je komandir Šumadijske grupe hteo na svoju ruku da potčini sebi Slovenačku grupu i da je komandir ove grupe to odbio samo tako dugo, dok za ovo objedinjavanje ne padne rešenje iz Istaknutog dela Štaba Vrhovne komande. Pada predlog, da se uputi jedno novo lice, koje će obe grupe objediniti, ali pukovnik Živković izlaže da je to nemoguće, ako to sami Englezi ne zatraže. Ostalo se je na tome da ovo pitanje reši Istaknuti deo štaba V. K.

8) Pitanje upravitelja osnovne škole. Đeneral Damjanović saopštava da je upravitelj osnovne škole Dostanić bolestan i da će njegova bolest trajati duže vreme. Međutim, učitelji ne mogu da se među sobom slože i sada je škola bez upravitelja. Trebalo bi pozvati predsednika učiteljskog udruženja u komandu logora da predloži upravitelju, pa će biti naredbom postavljen. Komandant logora pukovnik Živković izveštava da je u tom smislu potrebno vep preduzeto i da će predlog dostaviti IDSVK.

9) Indeks-karte. Đeneral Damjanović saopštava, da Šumadijska divizija još uvek nije dostavila Indeks-karte, mada je rok bio 8. jula t. g. – Pukovnik Živković izveštava, da su Indeks- karte iz Šumadijske divizije primljene toga dana tj. 15. jula. Komandant Šumadijske divizije izvinjava se što se je sa ovim kartama zadocnelo i pokušava da to pravda preopterećenošću drugim poslovima.

10) Kupanje na reci. Predsedavajući iznosi da se naredba o odlasku pod komandom na reku radi kupanja, posle nekoliko dana, prestala da izvršava, ljudstvo odlazi samo – u grupama – te na reci lovi ribu, prži, krade u okolini paradajz, što sve može imati neželjenih posledica. Komandantima skrenuta pažnja. Šefu vojne policije naređena kontrola reke.

11) Glasanje o povratku u Otadžbinu. Predsedavajući iznosi, da po tom pitanju nema nikakvih novih momenata i da se čeka definitivno naređenje iz više engleske komande. Iznosi se slučaj glasanja kod jedne radne grupe 2. ličkog puka, gde je po naređenju engleskih vlasti, komandant grupe pred strojem pitao ko se želi vratiti u sadanju Jugoslaviju. Javila su se dva vojnika, čiji je spisak dostavljen Englezima.

12) Prodaja automobila Pakard. Predsedavajući, đeneral g. Damjanović saopštava, da je automobil Pakard, o kome je bila reč na ranijim sednicama komandanata, određena komisija prodala za 500.000 Lira. Automobil je ranije bio pogođen sa nekim Italijanima za 525.000 lira, ali je član komisije Stojanović, koji je kao raniji teraoc ovog automobila i lično zainteresovan našao novog kupca, nekog Amerikanca, koji je auto uzeo za pola miliona, novac deponovao. Pojavio se je spor sada sa ranijim ugovoračima – Italijanima, za koji se nada da će ga moći sam rešiti.

Pitanje je kako da se novac upotrebi? Đeneral Damjanović iznosi svoje mišljenje, da bi ga trebalo upotrebiti tako, da od njega vidi ceo logor (,..)1. (1 Nejasno u originalu). Upada u reč pukovnik Božanović, koji iznosi, da se i on slaže da bi trebalo da ceo logor ima od ovog novca koristi, – ali o Šumadijskoj diviziji da vlada drugo mišljenje. Izvesni ljudi u Šumadijskoj diviziji smatraju da je auto njihov, odnosno da pripada Šumadijskoj diviziji, čije su potrebe vrlo velike. Pledira, da se 50% novca preda Šumadijskoj diviziji, a 50% da se podeli ostalim jedinicama u logoru. Ako se donese suprogno rešenje, ti se ljudi svog potraživanja neće odreći. Đeneral Prezelj, a potom i potpukovnik Živanović, pitaju koji su ti „izvesni ljudi”. Ovo pitanje ostaje neodgovoreno, ali Božanović iznosi da je ovo prvi slučaj da se pitanje prodaje automobila iznosi pred komandantsku sednicu, mada je i ranije kod pojedinih komandi bilo ovakvih prodaja, pa ovo nije tretirano pred skupljenim komandantima.

Đeneral Damjanović odgovara da je to učinjeno stoga što je za ovaj automobil vezano i Kraljevo ime. Iznosi da je automobil nabavljen u Beogradu od Vrhovne komande za Kralja, da je bio garažiran u garaži Predsedništva vlade, da je iz Beograda izvučen pred ulazak partizana i otpremljen u inostranstvo sa vozovima dobrovoljačkog korpusa. Kralj je ovaj automooil stavio na raspoloženje Patrijarhu, ]er njemu nije bio potreban. Kada je i Patrijarhu ovaj auto postao nepotreban, on je izvestio, preko direktora gimnazije, đenerala Damjanovića da mu kola više ne trebaju i da ih stavlja Vrhovnoj komandi na raspoloženje. Međutim, jedna grupa ljudi iz okoline Patrijarhove želela je da ovaj automobil otuđi za svoj račun i Patrijarh bojeći se da se to odista i ne desi, prizvao je g. Ljotića, koji je tada bio u Rimu, i predao mu kola da ih njegova okolina ne bi prodala za svoj račun. Pogrešno je iz toga izvoditi zaključke, kao i iz okolnosti da su kola došla sa parkom dobrovoljačkog korpusa, da su ona sada svojina g. Ljotića ili pak Šumadijske divizije. Ova kola su državna svojina, nabavljena od Vrhovne Komande, a iz novca otetog Nemcima. I Šumadijska divizija i Dinarska divizija imale su svoje parkove i bilo je prodaje kola. Kod Dinarske divizije kola su bila iz ratnog plena, oteta Nemcima, te ako su pojedinci ili komanda ove divizije vršila prodaju kola za svoj račun, to se još i može tolerisati. Mećutim, kod Šumadijske divizije sva su kola iz Dobrovoljačkog korpusa, dakle svojina bivše srpske države, državna, te ako su ona prodavana, onda to nije smelo da bude za račun samo Šumadijske divizije, već za račun čitave zajednice. Od svih kola koja su stigla sa Šumadijskom divizijom, a koja su prodana, samo ovaj Pakard poslužiće za opšte ciljeve. Prema tome, odgovarajući deo pripašće i Šumadijskoj diviziji.

Pošto je od dobivenog novca utrošeno 147.000 lira za troškove, đeneral g. Damjanović želi da izloži svoj projekat za podelu preostajuće sume od 353.000. Pre toga pak iznosi: da je u sumu troškova uračunata i suma od 71.000 lira, koju je on odvojio za nabavku štamparije za opšte svrhe. Dinarska divizija iznela je svoju štampariju iz logora, pošto nije mogla biti otkupljena jer je za nju traženo 340.000 lira. Đeneral Prezelj upada i konstatuje da je ta štamparija kupljena za mnogo jeftinije pare. Đeneral Parac kaže da je čuo od lica koje je vršilo nabavku štamparije od Italijana, da je za nju plaćeno svega 220.000 lira. Đeneral Damjanović obrazlaže potrebu štamparije i navodi da će za 71.000 biti nabavljena polovina štamparije – latinicom – dok će se druga polovina – ćirilicom – nabaviti docnije iz sredstava, obećanih mu od Vrhovnog komandanta.

Đeneral Damjanović predlaže da se od dobivene sume stavi na raspoloženje i to: Šumadijskoj i Dinarskoj diviziji po 50.000 lira, Slovenačkoj i Hrvatskoj armiji po 20.000 lira, samostalnim pukovima po 10.000 lira, a Vazduhoplovnoj grupi i starešinskoj rezervi po 5.000 lira – ostatak Vrhovnoj komandi. Apeluje da se od dobivenog novca izvrši kod manjih jedinica potpuna, a kod većih bar delimična otplata duga za Ravnogorske znakove. Đeneral Prezelj konstatuje da ovakva podela ne bi bila celishodna, jer ako će se dobiveni novac koristiti za kulturno- prosvetne svrhe, onda njegova armija treba bar toliko koliko i Šumadijska divizija, jer izdaje više časopisa, a ima i sve ostale institucije kao i ona, dok mećutim ima komandi, kojima za te svrhe uopšte nije potreban novac. Glavne pak ustanove, kao kulturno-prosvetni savet, gimnazija, internat, bolnica, koje su opšte, ostale bi opet bez ikakvih sredstava. Stoga predlaže da se novac ne deli, već da ostane na punom raspolaganju Istaknutom delu štaba vrhovne komande za opšte potrebe Kulturno-prosvetnog saveta, propagande, gimnazije, internata, osnovne i zanatske škole, bolnice itd.  Ovaj predlog jednoglasno je usvojen od svih komandanata, pa čak i od komandanta Šumadijske divizije s tim, da je naredbodavac za trošenje ove sume đeneral Damjanović, kao komandant Istaknutog dela štaba Vrhovne komande. Za otplatu ravnogorskog znaka da se utroši suma od 50.000 Lira s tim da se komande obaveste, sa kolikim su iznosom duga za ovaj znak razdužene. …