Записник са седнице 6.августа1946. у команди логора Еболи.

 

3АПИСНИК

Са седнице команданата, одржане на дан 6. августа 1946. у команди логора Еболи.

Присутни: ђенерали: Дамјановић, Живановић, Парац и Презељ; пуковници: Живковић, Божановић, Мартиновић, Страњаковић и Стенцел; потпуковници: Живановић, Секулић и Тојић; мајори: Капетановић, Лаковић, Станковић, Соларић, Цветићанин; капетани: Манчић и Прећаница.

Седница је отпочела у 17,30 часова без присуства ђенерала Дамјановића, Парца, Презеља и Живановића. Претседава пуковник Живковић. Нешто доцније долази ђенерал Живановић и преузима председавање. Затим долази и ђенерал и Презељ.

Питање професора Костића. На дневном је реду питање професора Костића у вези одлуке донете на седници од 30. јула ове године (тачка 8) где су команданти тражили да се пред њих изведе професор Костић, да би се утврдила тачност навода наредника ђака Спасића, који је упутио рапорт ђенералу Дамјановићу, у коме га обавештава о свом разговору са проф. Костићем и о изјави коју је дао професор Костић. Позива се професор Костић и пуковник Живковић чита рапорт наредника ђака Спасића. По завршеном читању проф. Костић изјављује да га већина присутних познаје, да зна да он не говори иза леђа већ каже истину у брк и тврди да ниједна речица у овом рапорту није истинита. Покушава путем цитирања неких филозофа и теорисањем о машти код деце, да објасни како је Спасић евентуално могао доћи до тога ла- жног убеђења. На питања присутних каже да Спасића познаје од скора, пошто је он секретар одбора за изложбу чији је претседник он – Костић. Признаје да је Спасић био код њега, да је било говора и о изложби и о политици, али да речи које цитира Спасић није изговорио. Упитан од пуковника Божановића да ли је знао за верзију о списковима, Костић тврди да није знао. Одриче да је говорио о престижу, јер ту реч он уопште не употребљава у свом речнику, а да зна да ђенерал Дамјановић има пуномоћ од Драже, те да му није потребна никаква борба ни за престиж ни за положај. Тврди да се не сећа разговора који је водио са Спасићем, али тврди да у разговору није могло бити ни основа за оваква тврђења. Тражи да му се да предмет да прочита шта је написано. Ђенерал Живановић, који је преузео претседавање, чита му понова гласно инкриминисани пасус. Костић одбија да је то рекао и тражи да се упути психијатру на преглед. Понова тражи да му се да акт. Добивши акт почиње да анализира поједине речи, тврдећи да то нису речи којима се он служи. Нарочито се бави око речице „ће”. Ово изазива негодовање код команданата. Потпуковник Живановић тражи да призна је ли то рекао или не, а да не гњави по врућини све команданте, као децу у школи, својим анализама, које са предметом немају везе. Претседавајући утишава п(от)пуковника Живановића. На општи захтев команданата поизива се наредник- ђак иначе учитељ Спасић Љ. Александар. Претседавајући чита понова акт који је наредник-ђак Спасић упутио команданту истакнутог дела штаба В. К. Костић изјављује Спасићу да ово нису његове речи и да није ништа ни слично рекао.

Спасић износи да раније није познавао г. Костића, да лично нема ништа против њега, да је верно изнео у свом акту речи проф. Костића, да их и сада потврђује пред целим скупом, а пошто нема сведока, нуди своју заклетву. Даље излаже да је тај састанак између њега и проф. Костића био два дана после седнице на којој је термин изложбе померен. Кад је дошао код Костића, овај је лежао у кревету и читао новине. Био је очигледно нешто збуњен. Пошто му је потписао један акт, разговарали су о изложби и то о амбалажном материјалу, о новцу и о организацији. Том приликом Костић је изнео оне речи које је Спасић, чим је дошао у свој шатор, забележио и написао доцније акт. Спасић наводи да је духовно потпуно здрав, да од стране г. Костића није ни часно ни карактерно да одриче или да се не сећа речи које је дословце онако рекао, како је он изнео у свом акту. Даље наводи да он није експонент ни ђенерала Дамјановића ни Врховне команде, већ само честит граћанин и Србин, који је извршио своју дужност подносећи онај рапорт.

Проф. Костић и даље одриче да је рекао наведене речи. Спасић га подсећа како је говорио да је било хапшења, како је био узрујан и како је тврдио да ће за осам дана бити опет хапшења. Подсећа га да је и раније нападао пред њиме ђенерала г. Дамјановића, што дозвољава да га војници зову „други Чича” и да му је он – Спасић – износио садржај говора ђенерала Дамјановића у коме се је од тога назива ограћивао. Костић и то одбија и тврди да то није говорио.

Костић износи да је Спасић брз у дискусији и да му је он ту примедбу већ једаред ставио, што Спасић не одбија. На питање претседавајућег, ђенерала Живановића, оба и Костић и Спасић остају у потпуности при својим изјавама. Ђенерал Живановић наређује им да напусте седницу и обојица се удаљују.

Мајор Лаковић каже да слабо познаје обојицу, али из целог тока да се види да је морало нешто бити. Мајор Станковић износи да је врло вероватно да Спасић износи истину, када се доведе у везу цео низ догађаја и време када је ова изјава Костића пала.

На седницу долази и ђенерал Дамјановић.

Ђенерал Живановић објашњава да и он налази да је постојала могућност да се у вези са хапшењем, које је полиција у очи тога дана извршила, прокоментарише тај догађај. Он познаје проф. Костића са седница Културно-просветног савета као човека који воли увек да другима објашњава и да све објасни. Верује да је и у овоме случају опет хтео да објасни догађаје, па је то учинио конфузно.

Мајор Капетановић каже да и он познаје проф. Костића са седница КПС и да га зна као човека врло склоног чињењу испада. Сматра да је нешто морало бити. Поступак Спасићев налази да је частан и да му се ништа не може пребацити. Ђенерал Живановић поставља питање да ли проф. Костић представља овде у логору неку меродавну личност на коју се неко осврће или која неког води и одговара сам на то питање са: – Не. Питање је да ли ђенерал Дамјановић жели да се ова ствар тера до краја, или пак треба радити на смирењу.

Ђенерал Дамјановић истиче да је већ на ранијој седници изнео да га лично ова ствар не интересује, већ да ју је изнео пред седницу само као једну појаву која међу осталим прети да се упропасти рад од једне ипо године њега и команданата. Захтева да се моментално прекине дискусија по овом питању, да се пређе на наредну тачку после које ће се вратити на прву тачку дневног реда.

2. Писмо г. Јаше Љотића упућено ђенералу г. Дамјановићу. Сутрадан по догађају, о коме је била реч, ђенерал г. Дамјановић добио је писмо од г. Јаше Љотића. Како је ово писмо добило шири публицитет, не његовом, већ Љотићевом кривњом, сматра да му је тиме дато право да га употреби, али не као г. Љотић који га је дао на читање једном лицу које уопште не припада логору, већ на тај начин што ће га саопштити командантима, као војничким представницима логора, па да они о њему, као и о случају проф. Костића, промисле.

Ђенерал Дамјановић чита писмо г. Љотића и по прочитању продужава да излаже да је по пријему овог писма имао намеру да га достави команданту Шумадијске дивизије и да га пита да ли му је оно познато и да ли се он с њиме слаже. Како су мећутим тада духови били врло узнемирени, оставио је то за данас, да учини пред командантима, који су искључиво војна лица, као и да би се утврдило у којој функцији пише ово писмо г. Љотић. Нуди, ако треба, да се писмо умножи и да свима командантима на размишљање. Цитира пасус из писма који говори о жицама и тврди за њега да је „ординарна лаж”. Истиче да Енглези овај логор сматрају као четнички логор, да је такав натпис на улазу у логор, на болници и да се сви војници третирају као четници. Сумња да војници Шумадијске дивизије имају жељу и намеру да иду у СС логор, а ако је то случај, тражи да му се то саопшти. Наводи да је он увек изјављивао да жели да СС логор буде што даље од нас свију, али да никога није ни силом држао у овој средини. Жељу г. Љотића да иде у СС логор не може да схвати као општу жељу припадника Шумадијске дивизије.

Ђенерал Живановић констатује да је врло интересантна појава да се г. Љотић који се није ни потписао као мајор, већ само као Јаша Љотић, дакле као граћанско лице, обраћа овим писмом у име Шумадијске дивизије. Пуковник Страњаковић моли да се писмо умножи и да командантима како би се могли детаљније упознати са његовом садржином. Ђенерал Дамјановић понавља да му је публикацијом писма од стране Љотића дато право да га искористи. Према томе умножиће ово писмо и дати командантима; истиче да је текст дословно прочитао командантима као и то, да примајући к знању ово писмо, није могао и не може да верује да официри и војници Шумадијске дивизије говоре кроз уста г. Љотића.

Узима реч пуковник Божановић да би одговорио на постављена му питања да ли је знао за ово писмо и да ли се с њиме слаже. Он каже да је знао за писмо али да му садржај није био познат, јер у моменту када је за њега сазнао била је свега прва страна готова. Доцније је чуо да је писмо завршено и послато а њему је објашњено да је оно добронамерно и написано у циљу стишавања логорске психозе. У реч упада ћенерал Дамјановић који констатује да међу људима, невојницима, у Шумадијској дивизији није имао ближег од Јаше Љотића, кога познаје као добронамерног, па је баш стога читајући писмо и стављајући своје коментаре на крају писма ставио: да га није писао Љотић.

Пуковник Божановић излаже даље да му је доцније Љотић рекао да у писму има и непријатних ствари по ћенерала Дамјановића, са чиме се он није сложио и одмах изнео Љотићу да таква писма по његовом мишљењу неће допринети стишавању насталих прилика у логору. Поводом питања у којој је функцији Љотић ово писмо написао Божановић износи да је Љотић цивилно лице и да нема војничке функције у Шумадијској дивизији, али да је он врло значајан и велики фактор у духовном погледу за Шумадијску дивизију бар у оној мери у којој је војвода Ђујић за Динарску дивизију. Ђенерал Дамјановић упада речима: – Пардон, Ђујић је командант Динарске дивизије, а командант Шумадиске дивизије сте Ви а не г. Љотић. Немојте правити овде софизме!

Пуковник Божановић износи да је Јаша Љотић фактор у Шумадијској дивизији као наследник почившег Димитрија Љотића. Он даље каже да је морал и дух у Шумадијској дивизији заснован на идеологији покрета ЗБОР. Кад се загледа у дубину овог покрета, а кад се елиминишу политичке методе, он преставља најидеалнију ствар. Јаша је постао наследник воће покрета као његов брат. По своме животу, схватању, по љубави према ближњем Јаша представља изузетак мећу људима; друг му је из малена, сретао је у животу и друге људе племените али не као њега. Ђенерал Дамјановић упада да је стога и написао на крају писма да га није писао Љотић, и да нема потребе да га Божановић хвали. Божановић одговара да то чини због осталих команданата, да је Љотића потпуно упознао тек овде у логору, да је он најплеменитији човек који ништа не тражи а све другима даје. Даље износи да је Јаша наследник воће покрета, а Шумадијска дивизија, мада војничка јединица, има своју идеологију која ју одржава, јер да је та идеологија другојачија постала би руља која би се већ одавно била растурила. Износи интерпретацију зборашког морала као високо-националнога који ствара безкомпромисне борце за Краља и Отаџбину. Тврди да се мећутим у дивизији о Збораштву као политичком покрету не говори. Ђенерал Дамјановић упада: – Ви не знате, јавно се не говори!

Пуковник Божановић одговара да ће објаснити како се говори. Људству се износи да је идеологија и опредељење правилно и да је пут добро изабрат; да чињенице показују да је став Шумадијске дивизије, као чисто антикомунистички став, био одувек и остаје правилан, како под окупацијом у земљи тако и овде у емиграцији. Даље, да ће о правилности става у земљи рећи свој суд историја. Ђенерал Дамјановић скреће пажњу пуковнику Божановићу да о земљи не говори, јер у њој није био и не зна прилике.

Пуковник Божановић износи да се у логору припадници ШумадиЈске дивизије врло често нападају због колаборације, да је свакидашња појава да се припадницима Шумадијске дивизије псује мајка, почивши Љотић. Ово изазива реакцију и само у том погледу осећа се тај покрет који тежи да очува идеологију и морал. Тврди даље да се јавно покрет много не манифестује, а у колико се пак то догађа, да је то психолошки моменат због одбране од напада, а у уверењу, које се не може избацити из мозгова и духова оних који су тиме највише тангирани.

Ђенерал Дамјановић поставља питање: – Који су то они? Божановић одговара: – Шумадијска дивизија”. Дамјановић: – Ви сте њен командант, те онда не говорите они, већ кажите ми! Божановић одговара да не може казати „ми”, јер је он од скора у овој дивизији и продужава даље, да је Шумадијска дивизија задојена духом почившег Димитрија Љотића, чији је наследник претставник ]аша Љотић, те према томе да он сматра да је Јаша Љотић фактор за Шумадијску дивизију.

Ђенерал Дамјановић поставља Божановићу питање: – Може ли Вас мимоићи? Божановић: – Не може. Бар са формалне стране.

Развија се дискусија о томе да ли су сви припадници Шумадијске дивизије истовремено и припадници покрета „Збор”. Мајор Лаковић износи да има знатан део такозваних „присилно мобилисаних”, који су у земљи били стављени пред избор или да иду на вешала или да ступе у Српски добровољачки корпус, из кога је постала Шумадијска дивизија. Пуковник Божановић признаје да има и таквих, али тврди да су и ти дугим боравком у јединици задојени духом којим јединица дише, а то није зборашки, већ национални дух, чији су пут и линија исправни. Божановић износи даље да о томе да ли га је мајор Јаша Љотић могао да мимоиђе постоје два гледишта. Ђенерал Дамјановић упада: – Он не пише као мајор, већ само као Јаша Љотић. Божановић не одговара на ово, већ продужава да га Љотић са формалне стране није могао да обиће, али када се загледа са друге стране у писму има и претње, али без последица, због којих га је као војника морао да обиђе. Дамјановић поставља питање: – Да ли је све ово што пише, истина? Божановић: – Многе ствари не знам! Дамјановић: – Кад сам мало пре рекао за онај став да је ординарна лаж, сматрам да ми Ви треба да верујете. Божановић: – Можда је неко из околине поједине ствари Љотићу нетачно преставио. Дамјановић: – Онда то није требало упућивати мени.

Божановић даље излаже да га је Љотић као политичар могао да обиђе, јер у томе случају пише у име идеологије и дивизије чијег је творца он наследник. Продужава даље да је суштина исувише фина, те ако се посматра војничким очима онда се мора осудити, али да овде у логору јединице немају чисто војничко обележје. Све јединице које су дошле из земље носе своје локално обележје. Понова помиње војводу Ђујића који је једновремено и војнички и идеолошко-духовни воћа своје дивизије. Потом прелази на излагање односа у СДК. и наводи да је ђенерал Мушицки био номинални командант Корпуса, а Љотић вођа покрета; војничке операције изводио је Таталовић а Мушицки је био дефакто само посредник између Љотића и Таталовића! Наводи даље да то двојство постоји у дивизији, мада не више у тој мери. Дух и војничко вођство оличено је у њему и командантима, а чисто духовно, уколико се команданти не би сложили, у Љотићу. Као наследник покрета и духовни вођа имао је право да пише. Са формалне стране, није имао право. Није знао садржину, када је за њу сазнао болело га је. Ако ово писмо води санирању прилика он се с њиме слаже, а ако води продубљавању јаза не слаже се!

Продужава даље да се писмо може гледати војничким очима и њиховим очима. Посматрано војничким очима неумесно је, док је обрнут случај кад се посматра њиховим очима. Износи психолошко стање које је завладало као и узбуђење, кад се је чуло за онај списак који садржи двадесетак најугледнијих припадника Шумадијске дивизије. Неко од присутних упада да их је на прошлој седници било четрнаест, а да је сада број порастао на двадесет. Божановић продужава да састанак између Дамјановића и Љотића после посете Дамјановића код Енглеза није донео умирење, већ потенцирао узбућење. Он верује да је ћенерал Дамјановип најдобронамерније и обзиром на искуство са Мушицким предложио да се угрожена лица склоне и да се одмах о томе поднесе извештај Енглезима, како би се уопште избегло њихово тражење ових лица. Како је то мећутим било непосредно пред гласање а по саопштењу да они који не гласају неће више уживати енглеску заштиту, већ да ће постати бескућници изложени свачијим прогањањима, то је ово могло да код њих изазове утисак да је жеља ђенерала Дамјановића да их на овакав начин из логора удаљи и онемогући.

Божановић даље каже да се овим писмом лично погаћа ћенерал Дамјановић да се на њега директно циља, а што све може да буде последица необавештености или рћаве обавештености, те да би ћенерал Дамјановић могао многе делове писма да демантује а многе делове да објасни. Божановић налази да се овде поставља проблем у односу на Шумадијску дивизију с једне стране и општу заједницу с друге стране, те да треба тежити да се са Шумадијске дивизије отклони тврдња да она ремети ред и мир у логору. Ђенерал Дамјановић поставља питање ко је то казао и тврди да се тиме Шумадијска дивизија сама ставља у супротан табор. Истиче пасус у коме Љотић говори о томе да ће бити принућен да се обрате Енглезима. Божановић одговара да су то фразе, да то може Љотић,али да командант Шумадијске дивизије неће, додајући да би Љотић могао учинити само у улози политичког и духовног воће.

Ђенерал Дамјановић упућује Божановићу понова питање да ли се он као командант дивизије и војник слаже са овим писмом. Божановић одговара да као командант дивизије не може да прими то писмо као исправно, али као човек који је упознао људе из Шумадијске дивизије, може да разуме побуде због којих је писмо написано, а које су сигурно најплеменитије. Он сматра да ово писмо може да послужи као база за једну ширу конференцију, на којој би се све несугласице изгладиле. Продужава да је већ на прошлој конференцији предлагао две ствари и то: да командант чешће обилази Шумадијску дивизију и да се све несугласице на једној широј конференцији расправе. Шумадијска дивизија по његовом дубоком уверењу може да узима пуно поверење. Сваки војнички задатак она ће без поговора извршити. Сваки припадник Шумадијске дивизије као изграћен антикомунистички борац заслужује да буде заштићен. Ђенерал Дамјановић поставља питање да ли је сваки идеолошки изграћен; Божановић признаје да је Шумадиска дивизија била гостопримљива и да је примала људство са стране, међу којим може бити и негативних елемената, али да таквих нема више од 1% или можда чак и један на хиљаду.

Божановић понова инсистира да би требало одржати једну конференцију на којој би се расправило све оно што је у писму покренуто. Ђенерал Дамјановић одговара да је већ и на прошлој седници усвојио предпог о конференцији, да га и сада усваја са том оградом да на њој буду присутни и сви команданти, пошто не жели да на само разговара са господом из Шумадијске дивизије. Божановић тврди, ако он буде присутан тој седници, да је то довољно и да не може доцније бити врдања!

Развија се дискусија у којој пуковник Божановић износи да би после овакве конференције било омогућено да се пресече свако даље плетење неодговорних лица у питања која их се не тичу. Даље износи да често пута поједина лица преносе и сервирају злонамерно убачене ствари и тиме несвесно врше Титов посао. Из тога се рађа психоза мећусобног неповерења као што је ова сада. у основи ове садање психозе лежи непримање Равногорства. Каже да се враћамо на 1941. годину разних платформи. У даљој дискусији Божановић пада у контрадикцију са раније реченим о духу и моралу Шумадијске дивизије, на шта му ћенерал Дамјановић скреће пажњу, а пуковник Живковић позива Божановића на разговор у четири ока. Божановић говори о традицији и о потреби традиције нашта му ћенерал Дамјановић износи да су противно традицији господа из Шумадијске дивизије урећивала „Равногорску Југославију”, чији садржај није био баш равногорски. Божановић покушава да докаже да је име суштина, шта изазива веселост присутних. Божановић даље износи да је у заробљеништву био осумњичен да је комуниста, када је као први пришао Дражи и његовом покрету, а сада, када командује Шумадијском дивизијом, набацује му се да је збораш и то већи од свих збораша. Упада мајор Лаковић са узвиком: – И јеси! Пуковник Живковић устаје и каже Божановићу у очи : – Море, ниси ти ни збораш ни Равногорац, већ ти дођи сутра код мене да се разговарамо онако, како смо се разговарали првих петнаест дана када си дошао у овај логор. Божановић одговара: – Доћи ћу. Потом поново инсистира да му се да пуномоћје да он изради платформу за даљи рад, јер сматра да ће ђенерал Дамјановип наћи у Шумадијској дивизији најсигурнији ослонац. Дамјановић упада: – Зар у јединици коју „органски мрзим?” Божановић одговара да је то заблуда духовнога шефа.Пуковник Живковић упада да је тај господин био војник и зна шта је „на десно равнајс”. Божановић одговара да је био војник али даје био авијатичар, а да је познато каква је била дисциплина код авијатичара и да су они „анархисте”. Живковић добацује: – Значи превртач! Ђенерал Дамјановић каже да је и он авијатичар, нашто Божановић одговара да је он служио дуго у роду војске, па онда постао авијатичар, док је Љотић то од првих дана своје војничке каријере.

Ђенерал Дамјановић понавља да усваја предлог о конференцији, али да не жели на само ништа да разговара. Божановић добацује: – Кад сам ја присутан онда нисте на само. Ђенерал Дамјановић жели да пређе понова на прву тачку која се односи на професора Костића, међутим устаје мајор Цвјетичанин који најенергичније демантује Љотићеву тврдњу у писму, да без Шумадијске дивизије не би могао доћи у Истру ни војвода Ђујић и да без Шумадијске дивизије не би данас постојала ни Југословенска војска ван Отаџбине у Италији. Цвјетичанин тврди даље да се Динарска дивизија сама својим оружјем пробила у Истру, а на упадицу пуковника Божановића да јој је Шумадијска дивизија обезбедила одступање преко Соче, пориче и то и каже, да се Динарска дивизија својим оружјем пробила. Устаје мајор Капетановић који такође најкатегоричкије побија ову Љотићеву тврдњу и каже да се Динарска дивизија онако, како је била наоружана, могла сама пробити чак и до Алпи.

Ђенерал Дамјановић захтева да се пређе понова на прву тачку дневнога реда. Мајор Лаковић износи да када се доведе у везу догађај са професором Костићем са Љотићевим писмом да се стиче утисак да је наредник-ђак Спасиђ изнео чисту истину. Ђенерал Парац каже да се може сматрати утврђеним да је професор Костић све оно рекао и то са планом. Пуковник Божановић покушава да брани професора Костића. Признаје да и он лично има утисак да Је професор Костић рекао оне речи, али да га не треба тако тешко осудити, пошто нема сведока те је немогуће и доказати да је крив. Поред тога не треба изгубити из вида да иза професора Костића није нико стајао и да његово причање није с ничије стране организовано. Мајор Лаковић добацује: – Организовано је! Ђенерал Парац: – Ту је нешто друго по среди. Божановић тврди да професор Костић нема никакве везе са Шумадијском дивизијом, да нема никог ни са собом, ни пред собом, ни иза себе, те да његовим причањима не треба придавати важности.

Ђенерал Дамјановић жели да закључи и износи да је нарочито интересантна тврдња г. Љотића да је његова заслуга што између Дамјановиђа и војвода данас не постоји отворено ратно стање. За ратно стање потребне су две стране. Он међутим није никада образовао једну од тих страна, јер нити је када говорио, ни мислио, ни интересовао се шта војводе раде сад ван логора. Међутим, врло је карактеристично да је још пре овог писма добио поруку да ће се следећи број „Српских новина” позабавити његовом личношћу. Божановић каже да би требало предузети мере да се војводе уразуме. Мајор Капетановић тврди да би се могло нешто у том смислу учинити, да није извесних личности из Шумадијске дивизије које имају утицаја и то негативног на војводе. Божановић каже да ће он ићи код војводе. Капетановић добацује да то не вреди, пошто има других утицајнијих. Ђенерал Дамјановић износи да је интересантан разлог који наводи Љотић, због чега ће престати да утиче на војводе, а то је стога што га он наводно мрзи. Божановић упада да ће он молити Љотића да не престаје са својим утицајем, нашто ђенерал Дамјановић му добацује: – Ја га не молим, нити Вас овлашћујем да га молите.

У даљој дискусији ђенерал Дамјановић излаже поново Божановићу да би као војник требао да зна да су за ратно стање потребне две стране, а пошто он није једна од тих страна, то се не може ни да сматра у ратном стању. Божановић одговара да је у политици другојаче и да нису потребне две стране. Ђенерал Дамјановић одговара да се такво ратно стање другче зове!

Ђенерал Живановић чуди се на основу чега се г. Љотић појављује као посредник код војвода. Капетановић износи да се он лично у више махова обраћао и молио г. Љотића да посредује код војводе Ђујића који је, као што је опште познато, нагао, врло импулсиван и лако подлеже туђем утицају. Дошавши у везу са војводом Јевђевићем, Ђујић је пао у потпуности под његов утицај, што представља праву несрећу, јер кад матица понесе Ђујића, с њим је немогуће радити. Знајући да је Ђујић у пријатељским односима са г. Љотићем и да држи до његовог мишљења, Капетановић се обраћао у више махова по пријему разних немогућих наређења и захтева, да интервенише код Ђујића, да одустане од тих својих тражења.

Ђенерал Дамјановић овим завршава дискусију по овом питању и прелази се на наредну тачку дневног реда.

3. Извештај о гласању радних група. Ђенерал Дамјановић констатује да команданти појединих јединица још увек нису поднели извештаје о резултату и току гласања код појединих радних група и наређује да се тај посао обави хитно, како би се у истакнутом делу штаба В. К. могао да среди целокупан материјал.

4. Одлазак позоришне групе за Ламие Камп. Ђенерал Дамјановић саопштава да се при одласку позоришне групе за Ламие- Камп, десио код дела групе из Шумадиске дивизије случај да су повели 4 члана више него што је било пријављено, тако да се је ствар морала забашуривати лажним бројањем пред Енглезима. Истиче да за ово није потребе, јер су Енглези дали одобрење за онолики број колики је био пријављен, те није било никакве потребе да се служи овако ситним паланачким манирима, којима се упропаштава цела ствар пред Енглезима. Поставља питање команданту Шумадијске дивизије зашто је са позоришном групом отишла гђа др. Драгојла Поповић и две болничарке, без претходног одобрења и јављања управнику болнице – Енглезу др. Бродију. Неко упада да је гђа др Драгојла отишла да чува девојке из Шу- мадијске групе. Ђенерал Дамјановић износи даље да му је енглески капетан Турнер, саопштавајући овај случај, рекао да је био решен да гђу доктор и сестре врати одмах назад и да је он интервенисао и молио да то не чини.

5. Одлазак једне чете из Шумадиске дивизије самовољно на море. Ђенерал Дамјановић износи да је једна комплетна чета из Шумадијске дивизије и то 2. чета 3. пука са командиром отишла на дужи боравак на море без да је за то дражено одобрење од њега и од енглеских власти. Пуковник Божановић износи да је та чета јака свега 15 људи и да је боље да иде под командом, него да иде појединачно, како је то случај код других јединица. Ђенерал Дамјановић не усваја ово и каже да је овај случај доказ недисциплине и дезорганизације. Божановић покушава да докаже да је баш обрнут случај и да је ово доказ и дисциплине и организације, на шта га ђенерал Дамјановић нуди да кад тако мисли седне на његово место и он командује, што Божановић са извињењем одбија. Ђенерал Дамјановић износи даље како му се ова група на мору обраћала и тражила од њега да се постара за њену храну пошто ками- он са храном није стигао. Скреће пажњу командантима да се овака самовоља и недисциплинованост не може и неће трпети и позива команданте да овакве појаве, које руше не само ред и дисциплину, већ нас и врло рђаво представљају у очима савезника, спрече.

6. Писање листа „La Patria “. Ђенерал Дамјановић саопштава да је у једном листу који излази у Фиренци, а који се зове „ La Patria“изашао један чланак о нама, који ће се доставити командантима у преводу, у коме се износи да нас има 17.000 да представљамо руљу пљачкаша и убица која се размилела по јужној Италији и опљачкала и упропастила целу Салернску област. Доводи ово у везу са ранијим примедбама о крађи воћа и поврћа и позива команданте да овом злу стану на пут.

Овим је седница завршена у 21 час.