О влади Тито-Шубашић и Централном националном комитету – укратко у исечцима
Тито-Шубашић
Ђенерал Дража је још пре прогласа Централног националног комитета, одмах по образовању Шубашићеве Владе, упутио био 11.јула 1944. године телеграм својим командантима на терену, у којем је речено:
Поводом образовања Шубашићеве Владе, Централни национални комитет решиће на својој седници кроз који дан какав ће став заузети. Док Централни национални комитет не буде донео своје одлуке, саопштите трупама и народу следеће:
1. Састав Шубашићеве Владе није ништа друго него израз нужде британске политике,
2. Да војска остаје верна Краљу, демократији и националним идејама, без обзира на то шта се у иностранству ради.
3. Ми смо још и даље непомирљиви непријатељи комунизма.
4. Да ће Централни национални комитет заузети став са политичког гледишта према Шубашићевој Влади, и да ће тај став бити објављен широм земље и достављен иностранству.
5. Да наше везе са Краљем нису прекинуте, због доласка Шубашића на власт,и
6. Наше везе са Савезницима остају и даље непромењене.
Дража је исто тако у то време тражио и од одбора стручњака, који му се доставио 13. јула свој поглед, у коме се између осталог каже:
Изгледа нам да је главни циљ и смисао образовања Владе др Шубашића у томе, да се преко Титовог покрета створи легитимација за преставнике Хрвата, да узму у своје руке вођство југословенске државне политике.
На другом месту, питање је дали ће и Совјетска Русија, којој њена комунистичка оријентација није никада сметала да реално посматра политичку ситуацију, бити задовољна овом метаморфозом Титовог покрета у одбојну даску, за спасавање и хегемонију католичког Хрватства у Југославији.
Према телеграму који је ђенерал Дража био послао 11.јула 1944.године Јовану Ђоновићу,чланови проширеног централног националног комитета су били следећи:
Председник Михаило Кудунџић, ранији председник Народне Скупштине, потпредседници: др.Риста Јеремић, др.Владимир Бјелајчић, др. Милутин Кошпа, Адам Прибићевић и Мустафа Мулајлић, чланови комитета су: Стеван Мољевић, инж.Васа Ристић, Драгиша Васић, Бранислав Ивковић, Аца Аксентијевић, Средоје Бркић, Ђуро Виловић, Милета Продановић, Александар Поповић, Глигорије Вучковић, Аца Павловић, Никола Распоповић, Милисав Тајсић, инж. Миливије Смиљанић, Алекса Новаковићг др. Драган Димић и инж. Владимир Предавец.
Ђенерал Дража је из емиграције поставио у Централни национални комитет др. Живка Топаловића, Јована Ђоновића, др.Младена Жујовића и Константина Фотића. Били су предложени још Божидар Пурић и Миха Крек, али развој догађаја спречио је њихов избор.
Чланови комитета Адам Прибићевић, Иван Ковач и Владимир Бјелајчић, били су савезничким авионима пребачени у Италију 10.августа и придружили су се др.Живку Топаловићу.
О раду Централног националног комитета ђенерал Дража је 6.јула доставио Јовану Ђоновићу телеграмом следеће:
Јуче је Централни национални комитет имао пленарну седницу. Било је око 50 чланова илегалних уз Врховну команду. Поред тога свака покрајина имаће своју секцију Централног националног комитета и водиће одсада сва политичка питања, поред осталих послова, као саветодавно тело Врховне команде. За председника је изабран Михаило Кујунџић бивши министар и председник Народне Скупштине.
Поред Централног националног комитета образован је одбор стручњака, који ће студирати сва питања за рачун Централног националног комитета. Одбор стручњака сачињавају најспособнији људи у земљи. Већ имамо младих и агилних професора универзитета. Са оваким ЦНК ми смо способни да дочекамо и парирамо сваку ситуацију и сваку комбинацију Шубашића и Тита. У ЦНК су заступљене све политичке партије и све националне организације као Соколи, Народна Одбрана и ткд.
О самом споразуму Шубашића и Тита ђенерал Дража је изнео следеће:
За Краља је овај споразум са Шубашић-Титом незгодан. Народ је веровао да ће Он издржати до краја, јер је то интерес и Његов и Династије. Са овим поступком само је продубио грађански рат који и овако већ бесни. У комунизму нема Краља, и Краљ треба да је свестан тога. Ако имате могућности, утичите на наше политичаре у Лондону, да они утичу на Краља, да изађе из клопке у коју је пао. Боље да буде и интерниран него да буде у истом колу са комунистима, који ће га сигурно навести на зло.
Од интереса је да се зна, да је од доласка у Лондон Боже Пурића владе, забрањена употреба шифрованих телеграма. Како је саопштено дипломатском кору, то је учињено, јер почињу припреме за офанзиву на континенту. Зато смо по прилици и обично преко курира Пољака или Француза, могли слати поруке или телеграме за Лондон.
Везе са Дражом имале су следеће линије:
маја месеца 1944.године Јован Ђоновић у Алжиру, уз помоћ капетана Недељка Плећаша и Владе Владисављевића успоставили су директну везу. Пре ове успостављена је била директна веза почетком 1944. године из Цариграда заслугом саветника Душана Петковића-Сенегалца. Доцније ће септембра 1944.године капетану Цигановићу је успело да преко радио станице у Фођи на аеродрому, успостави такође директну радио везу са Дражом, уз помоћ пољског капетана Митка, а коју је затим користио и капетан Звонко Зучковић.
У данима од 20.до 23.јула 1944.године одржано је у селу Рошцима код Чачка заседање Централног националног комитета на којем је ђенерал Дража поднео извештај о ситуацији и после исцрпне дискусије је донешен проглас, којим је обележен став ЦНК према Влади Шубашића, од чијих свих аката се ЦНК ограђује, и да та Влада не може да одговори задатку који је постављен, и након детаљне анализе проглас на крају каже:
Имајући у виду све ове чињенице, Централни национални комитет као преставник и тумач воље и расположеља српског и словеначког народа и једног дела Хрвата, водећи рачуна о интересима Краљевине Југославије, сматра, да Влада др. Ивана Шубашића не може да одговара задатку, који јој је постављен, да се оствари јединствен демократски фронт борбени у Југославији. Напротив ова и оваква Влада може само да појача и продуби раздор у земљи, а ово сигурно није могло бити намера Круне, нити је то у интересу наших Савезника.
Стога Централни национални комитет изражавајући вољу нашег народа, да заједно са својим Савезницима настави борбу до крајње победе и ослобођења Југословенске територије од непријатеља, потврђујући свечано своју приврженост Њ.В.Краљу Петру II и народној династији Карађорђевића.
Ограђујући се од свих аката ове Владе и задржава пуну слободу акције према њој, као и слободу предузимања мера потребних за заштиту народних и државних интереса, а нада се, да ће се наћи излаз из ситуације у коју је Југославија стављена, образовањем Владе др. Ивана Шубашића.
Закључује да се тескст ове резолуције достави Њ.В.Краљу Југославије, др. Ивану Шубашићу, Шефовима свих југословенских политичких странака у иностранству; Владама Сједињених Америчких Држава, Совјетског Савеза и Велике Британије, као и привременој Француској влади.
После потписивања такозваног”Београдског споразума” Шубашић је са Кардељом одлетео био 18.новембра 1944.године за Москву, и у Лондон је се вратио тек 19. децембра када је Влада прихватила тај споразум. Сутра дан Краљ је одбио да прими Шубашића, пошто је био незадовољан споразумом да предаје Краљевску власт Намесништву. Почетком јануара 1945. године Краљ је упутио писма председнику Русвелту и Папи Пију XII тражећи њихови високу интервенцију. Преставници политичких странака имали су у Лондону 9.јануара 1945. године састанак, са кога су упутили меморандум владама: Британије, САД и СССР-а тражећи да се одбије Београдски споразум.
Краљ је 11.јануара одржао конференцију за штампу у Лондону на којој је рекао да одбија Београдски споразуи.
Черчил се исто вече састаје са Шубашићем и сутра дан позива Краља и у присуству Идна и Стивенсона врши пресију да Краљ прихвати споразум.Сутра дан министар војни генерал Боривоје Ристић, који је нешто раније ушао у владу Шубашића, подноси оставку, и Краљ тражи од Шубашића да поднесе оставку Владе, што овај одбија. Краљ је имао 15.јануара 1945. године састанак са преставницима политичких странака који му обећавају пуну подршку. Краљ је затим појединачно примио чланове Шубашићевог кабинета тражећи њихове оставке. Затим 17.јануара 1945.године Краљ прима Владимира Велебита коме је дао нов предлог, да се Краљевска власт не преноси на Намесништво већ на будућу јединствену Владу.
Најзад је Черчил 18.јануара 1945. године изјавио у Доњем Дому:
„Ако краљ Петар не буде пристао на Споразум Тито-Шубашић, ствари ће се развијати као да је он дао свој пристанак. Моја је искрена нада да ће се маршал Тито показати као спасилац и ујединитељ земље, као што је он данас несумњиви њезин господар“…
Краљ је 22.јануара 1945. године примио прво америчког амбасадора Петерсона а затим британског Стивенсона, а пре тога је упутио писмо Черчилу обавештавајући га да је ускратио поверење Шубашићу.
У међувремену Черчил је био усвојио предлог да се АВНОЈ прошири са посланицима који су били изабрани 1938. године, чиме у исти улазе и преставници грађанских политичких странака. Краљ је затим примио у аудијенцију Шубашића и њихов је спор био решен тиме, што је Шубашић поднео оставку целог кабинета, и Краљ му одмах поверио мандат, и потписао указ о преносу Краљевске власти на Намесништво.
Конференција на Јалти одржана је била између 4.и 11.фебруара 1945. године, која се назива и Кримском конференцијом, и Стаљин,Черчил и Рузвелт су у тачци седмој одлука донели:
Постигнут је споразум да се маршалу Титу и др. Шубашићу препоручи:
а/ да споразум Тито-Шубашић одмах ступи на снагу и да се на основу Споразума састави нова влада;
б/ да нова Влада чим буде састављена изјави:
1/ да ће се Антифашистичко веће народног ослобођења Југославије/АВНОЈ/проширити укључивањем последње Југословенске Скупштине, чланова који се нису компромитовали сарадњом с непријатељем, и тако формира тело које би престављало привремени парламенат;
2/ да се законодавни акти које је донело Антифашистичко веће народног ослобођења Југославиое/АВНОЈ/ подвргну накнадној ратификацији од стране Уставотворне скупштине;
Ова одлука достављена је и Шубашићу и НКОЈ-у, и 14.фебруара је Шубашићева влада напустила Лондон, а 17.фебруара 1945. године дато је званично саопштење у којем је речено:
Влада се већ налази у Београду, да у заједници и пуној сагласности са Националним комитетом и АВНОЈ-ем, убрза постављање месника и образовање , једне јединствене владе, чије међународно признање је осигурано код свих наших Савезника и свих Уједињених народа.
После дужих перипетија Краљ је 2.марта 1945. године именовао за Краљевске намеснике: др. Срђана Будисављевића, др.Анту Мандића и инж. Душан Сернеца и потписао указ о преношењу Краљевске власти, а 5.марта 1945. године они су положили Краљу заклетву. Сутра дан 6. марта Краљевско намесништво дало је мандат за састав владе Јосипу Брозу-Титу који је 7. марта 1945. године саставио своју владу која је имала следећи састав.
Председник владе и Министар народне одбране маршал Јосип Броз Тито;
Потпредседник владе др.Милан Грол;
Потпредседник владе и министар за Конституанту др.Едуард Кардељ;
Министар иностраних послова др.Иван Шубашић;
Министар без портфеља др.Јосип Смодлака;
Министар унутрашњих послова Владо Зечевић;
Министар правосуђа Фране Фрол;
Министар просвете Владимир Рибникар;
Министар финансија Сретен Жујовић;
Министар без портфеља др.Јурај Шутеј;
Министар саобраћаја Тодор Вујасиновић;
Министар индустрије Андрија Хебранг;
Министар трговине и снабдевања инж.Никола Петровић;
Министар пољопривреде др.Васо Чубриловић;
Министар шумарства Сулејман Филиповић;
Министар рударства Гане Андрејев;
Министар колонизације Сретен Вукосављевић;
Министар социјалне политике др.Антон Кржишник;
Министар народног здравља др.Златан Сремец;
Министар пошта, телеграфа и телефона др. Драго Марушић;
Министар грађевина др. Раде Прибићевић;
Министар информација Сава Косановић;
Министар Србије Јаша Продановић;
Министар Хрватске др.Павле Грегорић;
Министар Словеније Едуард Коцбек;
Министар Босне и Херцеговине Родољуб Чолаковић;
Министар Македоније Ристо Џунов;
Министар Црне Горе Милован Ђилас.
Централни национални комитет у том времену је се налазио у селу Кожухама, а ђенерал Дража са Штабом у селу Копривну. Примивши вест о образовању Владе у Београду ЦНК је одржао 12. марта 1945. године заседање на којем је донешена резолуција која је гласила:
Централни национални комитет Краљевине Југославије, као орган Југословенске Демократске Народне Заједнице претресајући ситуацију, створене у земљи именовањем Краљевског Намесништва и образовањем Владе, као и проучавајући владину декларацију констатује…
Стога се Централни Комитет овим обраћа Краљевским Намесницима да, у овом најтежем и најкритичнијем времену наше народне историје, свесни своје велике улоге, али и своје историске одговорности предузме све да се одмах прекине грађански рат у земљи и да се народним војним снагама под командом Драже Михаиловића пружи могућност да се:
У потпуности, неометане и ненападане, упуте против окупатора, а за што брже ослобођење земље;
Да се народу обезбеди слободан повратак на напуштена огњишта у миран живот, да се политичком вођству Југословенске Демократске Народне Заједнице пружи прилика да заштићени од терора, слободно изађе на политичку позорницу и пред народом изнесе свој програм заснован на принципима истинске слободе и демократије.
Комитет сматра да би за решење овог питања било потребно:
1/ Да се одмах обуставе непријатељства с једне и с друге стране док се питање не реши;
2/ Да Краљевско Намесништво прими, једно изасланство Комитета које би изнело своје захтеве и предлоге по томе питању.
Ову резолуцију има представништво да достави Краљевском Намесништву, Њ.В.Краљу и Савезничким владама Америчке Уније, Британске Империје, Совјетске Уније и Француске.
Централни национални комитет одредио је био делегацију која је имала да обавести Дражу о резултатима заседања и резолуцији и која је била састављена од: др.Стевана Мољевића који је тада био председник, Мустафе Мулалића, који је био потпредседник, Стевана Станковића, директора Уметничке академије у Београду, инж. Васе Ристића, Спасоја Благојевића професора и Милутина Драговића ранијег сенатора. Они су отишли у Копривну и поднели му исцрпан извештај.
Дражин поглед је био да се остаје на Требави док се може, а затим ће кренути у Србију. Четничка активност у Србији изазваће интервенцију западних Савезника, чиме ће Равногорски покрет бити спашен и сачуван за политички живот. Чланови Централног националног комитета остали су уз Дражу, једино је један, Мустафа Мулалић напустио Комитет и затим био заробљен од партизана.
Као привремени парламент био је проширен такозвани АВНОЈ са укупно 118 посланика изабраних на изборима од 11.децембра 1938. године и то: 36 изабраних на изборима а 69 по договору са политичким странкама на место оних изгинулих, помрлих или компромитованих колаборациом за време рата. Пред заседање привремене Скупштине, одржао је Тито говор у коме је јасно ставио на знање, да Комунистичка партија не намерава да спроведе у дело раније потписан споразум.
Краљ је на дан 8.августа 1945.године упутио следећу прокламацију из Лондона, која је гласила:
“Јучерашњи говор маршала Тита на I Конгресу Јединственог народно-ослободилачког фронта, учврстио ме је у уверењу, да споразум који је маршал Тито потписао лично са бившим председником моје владе др. Иваном Шубашићем, садања влада у Југославији не намерава да испуни, а његове одредбе остале су мртво слово на хартији.
Познато је свима, да сам ја на захтев Савезника одобрио споразум Тито-Шубашић и образовање Намесништва, у циљу да се уједине све снаге у земљи против окупатора, да се помогне моме народу и да се неби чиниле никакве штете нашим великим Савезницима у њиховој великој борби против заједничког непријатеља. То је учињено и да би се избегао грађански сукоб у земљи, и уштеде даље несреће мојим несретним суграђанима. Међутим, грађанске прилике у земљи се нису нормализовале, што је и сам маршал Тито признао у свом говору од 8. августа, а стање у земљи, које ми је одвратно, не могу да одобрим.
Целој светској јавности је познато, да сам 27.марта 1941.године, пре но што се Тито појавио, подигао заставу слободе у својој земљи и повео земљу и свој народ за слободу у рат и демократију на страни Савезника. Монархија се већ раније изјаснила за праву слободну Демократску Федеративну Југославију.
Данашње стање у Југославији окарактерисано је диктатуром маршала Тита и његове владе. У целој земљи се не може чути други глас но само један — глас маршала Тита. Моје Намесништво у таквим околностима није било у могућности да правилно врши своје уставне функције, а претпостављам да их није ни вршило у духу овлашћења и дате, заклетве мени и народу. Јасно је да се и зато спрема и насилни плебисцит под терором једне Партије.
На основу тога одлучио сам да повучем дата овлашћења од свога Намесништва и да сам, лично, узмем у своје руке вршење својих уставних функција и одбрану уставних права свога народа.”
На ово је од стране Титовог режима објашњење дао др. Едуард Кардељ,који је рекао:
До коначне одлуке Уставотворне скупштине о форми државе, Краљевски намесници остају једини носиоци и вршиоци Краљевске власти, а до тог времена краљ Петар II не може уставно и пуноважно вршити никакву државну ни Краљевску власт, сем именовања нових намесника, како то споразумом од 1. новембра 1944. предвиђа, у случају смрти или оставке већ именованих намесника.
Два дана доцније, после прокламације краља Петра II из Лондона, тадањи председник Демократске странке и потпредседник владе др. Милан Грол рекао је у привременој Скупштини по питању доношења такозваних политичких закона, који су били потребни за регулисање избора за Уставотворну скупштину следеће:
На уласку у политички период нове, федеративне Југославије постављају се сада сама собом три питања.
-Једно је питање о АВНОЈ-у
односно о његовом проширењу у Народну скупштину,
-друго , је питање о законима, које то тело треба да донесе,
-и треће је питање о примени тих закона у овом политичком периоду.
Грол је по првом питању о проширењу АВНОЈ-а рекао, да се не ради само о повећању броја, већ проширењу политичке основе која би довела до гаранта слободе размене мисли. По другом у погледу закона исти требају да обезбеде слободу мисли за саме изборе, а треће у погледу примене тих закона, да иста треба да буде у атмосфери спокојства. То све троје чине недељиву целину, и тим путем се иде ка Конституанти. Закони имају да гарантују слободу у свим облицима, слободу личну, слободу штампе, збора, удруживања, партија, као и гарантију примене тих закона.
Приликом предлога закона о штампи, оштру критику је дао посланик Демократског блока др. Драгић Јоксимовић, који је на крају рекао:
Из свега напред наведеног излази јасно и непобитно, да штампа према поменутом законском предлогу није слободна, и да не може бити слободна, јер је везана тешким и непотребним ограничењима, која спутавају извршење њеног основног задатка.
На дан 15.августа 1945. године др. Милан Грол је поднео оставку као потпредседник владе и остао је само народни посланик. Мањина у Законодавном одбору поднела је 25.августа 1945. године извештај Привременој народној скупштини у којем је стајало:
Закон о кажњавању злочина и преступа против Отаџбине, који је у последњем тренутку добио назив Закон о кривичним делима против народа и државе, баца сенку на све политичке законе са којима се он напоредно доноси.
Као закон о бирачким списковима, произвољан у тексту и остављен произвољном тумачењу искључиве власти, и овоме је закону најтежа страна, произвољна инкриминација дела.
И у њему се окривљује агитација против тековина Ослободилачке борбе и против народних власти, што значи, да се инкримнише и сама дискусија тих мало одређених термина, и свака агитација за реформе у опште.
У много пасуса овај закон говори о окупацији и својим ретроактивним дејством, оставља над земљом неспокојно гледање у будућност. Он даје тежак утисак о стању у земљи, као да је у њој стална подземна акција, непрекидне борбе бунтовничких банди, издаје и издајници, као да земља ври у метежу, шпијунажи и заверама. Такво стање и рад на сређивању путем слободног збора и договора, путем слободне штампе и Конституанте, не иде заједно. Тај узбудљив закон фаталан је у овом тренутку.
Ђенерал Дража је на дан 6.септембра 1945.године издао последње упуство Југословенској војсци у Отаџбини под 0.Бр.402, у којем је између осталог било речено:
Нашу ствар у иностранству заступа Краљ и наш Централни комитет чији су чланови:
владика Иринеј, Живко Топаловић, Адам Прибићевић, Владимир Бјелајчић, Душан Петковић, Константин Фотић, Ђоновић, Ковач, Младен Жујовић, Патријарх Гаврило и епископ Николај.
Гавриловић, шеф Земљорадничке странке, окупио је око себе наше политичаре на страни…
Наш млади Краљ преко Радио-Лондона упутио је недавно прокламацију…и збацио је Намесништво ..
Наши заробљеници у великој већини припадају нашем покрету. Они се организују под вођством армиског генерала Димитрија Живковића, брата генерала Пере Живковића, даље дивизиског генерала Уроша Тешановића, Лазара Тонића и пуковника Бранислава Пантића.
У Италији је пришло Савезницима око 40 хиљада наших бораца, од којих 15 хиљада Словенаца, а остало Срби…
Мачек, вођа Хрвата, побегао је у иностранство…
Тако су се сад около Краља у иностранству, окупиле све политичке вође: Срба, Хрвата и Словенаца.
Одломци из књиге
М.Вуковић-Бирчанин
Генерал Драгољуб-Дража Михаиловић
