Записник од 30.јула1946.у команди логора Еболи.

 

ЗАПИСНИК

 

Са седнице команданата одржане на дан 30. јула 1946. у команди логора Еболи.

Седница је отпочела у 17,30 часова.

 

Присутни: ђенерал Дамјановић, Живановић, Парац и Презељ; пуковници: Живковић, Божановић, Страњаковић, Мартиновић и Стенцел; потпуковници: Живановић, Секулић, Малешевић, Цецовић (старешинска резерва); мајори: Лаковић, Павићевић, Цветичанин (Динарска дивизија), Станковић; капетани: Грбић (женски логор) и Миловановић (болница).

 

1. Обилазак логора од стране команданта дистрикта из Напуља ђенерала Крипса.

– Ђенерал г. Дамјановић саопштава да ће 31. јула обићи логор командант дистрикта из Напуља ћенерал Крипс.

Обилазак отпочиње у 11 часова. Саопштава приближан ред и време обиласка појединих јединица, што команданти прибележавају.

Скреће пажњу да и у нашем интересу и у циљу пажње према енглеском команданту логора, команданти настану да у логору буде потпун ред, да буде присутно што више људи и да људство буде прописно обучено.

2. Писмо енглеског команданта логора поводом гласања и манифестација.

– Ђенерал г. Дамјановић саопштава да га је поводом гласања звао енглески командант логора и изразио своје пуно задовољство са редом и дисциплином који су владали при гласању. Тим поводом енглески командант логора упутио је и писмо, које чита, а које се налази у прилогу овог записника. Свака манифестација била је забрањена, јер је молио енглески командант, да манифестација не буде. Ђенерал Дамјановић је то саопштио у главном логору, рачунајући да ће стићи на време да то учини и у Дринском пуку. Међутим, Дрински пук је кренуо раније и тако је ипак дошло до манифестација, које су на срећу прошле у реду. Кад се је по том случају извињавао енглеском команданту, он је изјавио да није ништа чуо.

3. Самовољни изласци људства у циљу крађе воћа и поврћа.

– Ђенерал г. Дамјановић износи, да је јуче један наш војник погинуо од једног Италијана. Замера командантима што не држе људство чвршће у рукама и каже: „Не знам шта више да говорим, сва многобројна наређења личне потребе, већ су се претворила у уништавање у циљу брзог отимања већих количина ради продаје. Да срамота буде још већа, крађени артикли продају се по логору у пиљарницама. Пуковник г. Живковић напомиње, да ће ускоро пристићи и грожђе и излаже да ће тада стање, ако се не предузму благовремено потребне мере постати још горе, јер ће Италијани бранити своје винограде те се и број жртава може још више повећати. Од 43 умрла до сада у Еболиу, 12 је умрло неприродном смрћу, тј. убијено односно удавило се. Ђенерал Парац каже да свакодневно на западни улаз код Хрвата и Словенаца наилазе читаве колоне људи са руксацима, торбама и џаковима украденог воћа и поврћа и да је стражар немоћан да ма шта учини. Ђенерал Презељ тврди да пиљарница, отворена код инвалида Шумадијске дивизије, продаје крадено воће и поврће. Пуковник Божановић то побија и тврди да та пиљарница купује артикле и има рачуне. Развија се дискусија у којој падају разни предлози о тражењу оружја за стражаре, за образовање заседа, за хапшење појединаца итд. Ђенерал Живановић предлаже, да се ухвати неколицина и преда Енглезима, да их отпреме у кажњенички логор, мајор Павићевић, да се изда наредба, а шеф полиције да свака јединица ухвати своје људе, који се баве крађом и преда полицији да их она притегне. Остаје на томе, да командант логора изда наредбу, а да команданти јединица, сваки у свом делокругу предузме мере и настане да се овај пљачки стане на пут.

4. Самовласно преноћивање и становање појединаца и породица на мору.

– Пуковник Живковић износи да му је енглески административни командант логора капетан Турнер ставио замерку да појединци, а и више породица, станује ван логора на морској обали и да су поједини однели чак и шаторе. Скреће пажњу да им се лако може десити нека већа незгода обзиром на непрекидне немире који у околини Салерна владају, да је свако бављење ван логора сем у времену од 8,30 до 19 часова забрањено и пита како се ова дивља колонија исхрањује. Пук. Живковић му је одговорио да су дотични отишли својевољно без одобрења, а да им храну вероватно носе они који одпазе свакодневно на море на купање. Капетан Турнер је изјавио да има већ 7-8 породица, да се плаши да се тај нови логор не повећа и да ће лично ових дана обићи обалу да би направио ред. Командант женског логора наводи да су свега две породице тражиле његово одобрење да због слабог здравља оду на неколико дана на море, али да их има више које су отишле без питања. Мајор Павићевић излаже, да је пре 12 дана био на мору и да је видео, да наше људство станује у баракама италијанских радника, који раде на прузи и који им изнајмљују своја лежишта за преко ноћи. Каже даље, да су ови радници махом комунисти и да често долазе комунисти из Салерна, који им држе предавања. Кад је он био онда је на 120-150 италијанских радника било око 30-40 наших војника. Павићевић о овоме случају до данас није известио никог. Доноси се решење, да командант женског логора скрене пажњу и саопшти примедбе енглеског команданта логора и да породицама саветује да у будуће моле претходно одобрење од енглеских власти.

5. Случај премештања једне породиље у болници из собе у другу бараку и растурање летака у вези са тим.

– Ђенерал г. Дамјановић износи случај, који се је десио у болници, где су лекари једну породиљу у току ноћи преместили из себе за породиље у неку другу бараку, да би направили места за неки нов случај, који је примљен. Поводом целог случаја који је изазвао мужа породиље да следећег дана шири потписане летке по логору, а ови леци опет лекаре и сестре, да они подносе колективну представку, поведена је истрага, коју је тражио и сам енглески командант логора. Није циљ да се на седници расправља овај случај, по коме се тек води ислеђење, већ начин који је ушао у моду у логору, да сваки, коме нешто није право удари у писање и растурање летака. Износи колико је овакав начин незгодан и опасан а и неморалан, јер се прибегава пре ислеђења штимовању јавног мнења за једну страну. И сам енглески командант изложио му је своје чуђење поводом овог случаја као и гледиште, да се оваквим поступком удара на морал. Тражи од команданта, да утичу на своје људство да се окану писања летака и да своје молбе, захтеве и жалбе износе јавно и редовним путем.

6. Комунистички преврат у Италији.

– Ђенерал г. Дамјановић износи да према извештају, добивеном од шефа полиције, према неким непровереним подацима, требало би ускоро очекивати у Италији пуч комуниста за преузимање власти. Ова вест може бити и измишљена, као што је раније пре избора била вест о пучу ројалиста, може бити и намерно убачена у циљу застрашивања, али у сваком случају треба обратити пажњу на обезбелење логора које је, откако је жица скоро потпуно разграђена, врло лабаво. Истиче да нема намере да дозволи да се ма ко са наше стране меша у евентуалне италијанске размирице, јер за то нисмо ни способни, а и не иде нам у рачун. Командант логора износи да постоји наредба о обезбеђењу логора, која предвиђа све мере да се логор заштити од изненађења и од убацивања терористичких тројки и терористичких средстава. Излаже даље да се ова наредба не поштује довољно и не извршава од јединица смештених у логору. Пада предлог да се та наредба допуни још и одредбама о приправним одељењима у свакој јединици, шта се усваја. Командант захтева да потчињени команданти организују контролу и предузму мере да се наредба о обезбеђењу логора стриктно извршава.

7. Гласање радних група.

– Пуковник Божановић износи да група Ф у Напуљу из Шумадијске дивизије није гласала, већ је командант те групе поднео писмен извештај да људство те групе не жели да гласа. Енглези су ово примили и сматрају ово негласање као знак односно изјаву, да људство не жели да се врати у Југославију. Истиче разлику између овог схватања и схватања у логору, где је речено да ће онај који не гласа изгубити право енглеске заштите, па чак и хране. Ђенерал Дамјановић га корегира да није тако било речено, већ да је наглашено, да се евентуално у крајњој линији може десити и то да они који не гласају изгубе заштиту, па можда чак и енглеску храну. Пук. Божановић признаје да је тако било објашњено и да се је он пребацио и износи даље, да је енглески официр код те радне групе, неки капетан Харис, изјавио да ће у том случају људство морати следовати енглеским официрима, када они буду напуштали територију Италије.

По тражењу ђенерала Дамјановића да на даљем делу седнице учествују само команданти самосталних јединица, одлазе ђенерал Живановић, капетан Миловановић, капетан Грбић и потпуковник Малешевић.

8. Списак лица која треба да буду одведена из логора од енглеских власти.

– Ђенерал г. Дамјановић излаже случајну коинциденцију збивања, која је довела до нетачних и погрешних закључака у погледу овог списка. Износи, да је још раније пре три месеца на командантској седници било речи о томе, да се лица која сметају нормалан живот логора одстране. По овоме је списак сачињавао командант логора, коме је сваки командант понаособ дао податке о лицима, која треба одстранити из логора. Тако је и учињено. Командант логора предочава командантима, која су лица одведена и сравњује се подацима добивеним од команданата. Утврђује се да су лица одведена сва из списка сем поднаредника Ђорђевића из Шумадијске дивизије, за кога је међутим дао сагласност у моменту извршења и командант Шумадијске дивизије. Одмах по одвођењу овог људства, а непосредно пред гласање пронела се је по логору вест, да постоји један нов списак, који садржи истакнутије личности из Шумадијске дивизије. Сачињавање овог списка приписује се њему (ђенералу Дамјановиђу) команданту логора пуковнику Живковићу и штабу Врховне команде. Проношењем оваквих неоправданих и недокументованих вести уноси се у логор међу људство негативна психоза, која се манифестује у разним разговорима и препричавањима, која иду за тим да убијају ауторитет. Ђенерал г. Дамјановић износи изјаву професора Костића, сликара, коју је дао у своме шатору пред једним лицем јавно и са одобрењем томе лицу, да од те изјаве може чинити употребу. У томе говору проф. Костића отворено се напада ђенерал Дамјановић и тврди се, да је по среди борба за престиж и ауторитет и томе слично (Писмо се налази у прилогу записника). Мада ова изјава проф. Костића кипти од увреда, он нема намеру да је употреби против г. Костића. Износи да је и раније већ предлагао, да се повуче и да своје место уступи другоме, чим зато добије надлежно одобрење. Онај који га је поставио, завршио је живот у Јајинцима, те то не може да учини, али то може учинити Њ. В. Краљ из Лондона. Док од њега не добије разрешницу, нема ни права нити сме да напусти положај на који је постављен. Са жаљењем констатује да прети опасност да се сруши све оно што је он заједно са командантима постигао за годину и по дана и то баш у моменту када треба да се виде резултати тога заједничког рада. Ово га је и руководило да целу ствар изнесе пред команданте, а не плашња за живот. Он је своје преживео и то вероватно много боље него ма ко од оних који га нападају. Он се не бори ни за положај, јер му исти не треба, већ се бори за оно што је заједно са осталим командантима до сада постигао, а шта се жели сада да сруши.

Мајор г. Лаковић упада у излагање и захтева да се призове проф. Костић пред команданте и да положи рачуна о ономе шта је говорио. Износи да ћенерал г. Дамјановић не мора бити присутан тој седници, али да ту није у питању лична ствар г. Дамјановића, него општа ствар. За овакав поступак залаже се и ђенерал Парац и мајор Станковић. Питање остаје отворено.

Реч узима пуковник Живковић, који најенергичније одбија да је учествовао у сачињавању ма каквог списка за лица из Шумадијске дивизије, која би требало одстранити из логора. Ако се докаже, он неће да буде даље командант логора. Пре пет, шест дана десио се случај да је зват у енглеску канцеларију за следећи дан рез(ервни) капетан Ратко Обрадовип из Шумадијске дивизије. Он није ни помислио да би ту могло бити по среди неко одвоћење капет(ана) Обрадовића из логора, пошто зна да има много истакнутијих и важнијих лица. Капетан Обрадовић се међутим удаљио из логора и капетан Турнер, када је о томе обавештен тражио је његов лични опис, чудепи се зашто је напустио логор. Од тада више ни у једној прилици није ни запитао за капетана Обрадовића. Исти је случај био својевремено са ђенералом Јонићем, који уместо да се одазове енглеском позиву, напустио је логор. И тада су Енглези тражили његов лични опис и од тада па до данас никад више нису ни запитали за њега. Он, пуковник Живковић, свестан је своје дужности и зна да не ради за енглеску империју, већ за Југословене настањене у логору. Ако ма ко докаже, да је икад другојаче радио он ће се повући са дужности команданта логора.

Пуковник Божановић узима реч и отпочиње да образлаже како је у питању нервоза која је наступила. у реч му упада ђенерал г. Дамјановић, који каже да није у питању нервоза, већ безобразлук да му се импутирају оваке ствари. Он се никад није служио оваким методама, а ако нађе да неко треба да буде удаљен из логора, он ће га предложити за уклањање јавно. Не може и неће дозволити да на овај начин разни типови упропаштавају заједницу. Каже пуковнику Божановићу да саопшти свима и свакоме да се он не боји никог до Бога, да га ни раније многобројне претње разним тројкама са разних страна нису поколебале, па неће ни сада, да ће и од сада, као и увек радити јавно, а да и не помишља на неке освете.

Пуковник Божановић каже да ће се наћи начина да се професор Костић уразуми, а поводом гласова о новом списку, износи да у логору на основу искуства влада уверење да онај који буде позват од Енглеза одлази или у Афраголу или пак Титу у земљу. Ђенерал Дамјановић тврди да то није тачно и да Енглези опет стоје на становишту да онај који на њихов позив не дође нема чисту савест. Износи даље случај Мушицког, као и шта је рекао потпуковнику Луки Лукићу. Божановић покушава да објасни шта је у ствари било – да је у питању група интелигентних људи који су позив Обрадовића, вести о списку, вести о последицама негласања довели у узрочну везу и сматрали да се жели одстранити их из логора, баш да не би гласали и да би на тај начин изгубили сваку заштиту. Због тога им је он предпожио да до гласања не напуштају логор, већ само да промене место становања у логору, чиме увек мо- гу добити неколико часова у времену, ако би наступило њихово тражење од стране Енглеза.

Моли ђенерала Дамјановића да провери код Енглеза да ли у ствари постоји овакав списак. На питање какав је то списак и ко је све на њему, одговара да списак садржи 14 лица, од којих је на челу г. Љотић Јаша, на зачељу он, Божановић, да су на њему још његов начелник штаба Лукић, три команданта пука, гг. Парежанин, Костић Бошко, Слијепчевић, Ратко 06радовић, пуковник Ткалчевић и још три лица којих се не сећа. Излазе да су сви ти првокласни идејни борци против комунизма, које логор не би требало да изгуби и моли ђенерала г. Дамјановића да се у том смислу заузме код Енглеза. Ђенерал Дамјановић пита га да ли је и професор Костић тај ? Божановић одговара да проф. Костић није на списку. Износи даље да је и он сарађивао код прављења првог списка по коме је људство отишло из логора, да он ни најмање не сумња у ђенерала Дамјановића и Живковића, али да треба разумети његов положај, пошто ће на њега пасти одговорност да се није довољно заузео за припаднике његове дивизије ни код ђенерала г. Дамјановића ни код Енглеза. Моли ђенерала Дамјановиђа да прими предлоге, које би му он изложио у четири ока.

Пуковник Живковић износи да се он није служио средствима која му импутирају господа из Шумадијске дивизије ни онда када је био лично тангиран и када је за то имао добру прилику и излаже случај са свештеником Пауновићем.

Пуковник Божановић понова инсистира да се ђенерал Дамјановић заузме за ову ствар и да је провери сутрадан приликом обиласка логора од стране енглеског ђенерала Крипса. Ђенерал Дамјановић каже да ту, ако нешто има, није посреди редовна енглеска команда већ Ф. С.С. који ради потпуно засебно.

Пуковник Божановић понова моли да ћенерал Дамјановић ипак покуша и износи да је већ група свештеника по томе питању била код енглеског команданта логора. Ово изазива опште чућење, јер за ову интервенцију свештеника није знао ни ћенерал Дамјановић ни командант логора пуковник Живковић. Ђенерал Дамјановић констатује колико је то самовољан поступак и да је он обиђен и као командант и као хришћанин и пита у чије су име свештеници ишли. Божановић одговара да су ишли у име хуманости и хришћанства, на шта ћенерал Дамјановић каже да је и он хришћанин а не антихрист. На питање какав су одговор свештеници добили, Божановић каже да им је саопштено да такав списак не постоји, али да ћенерал Дамјановић има њихово пуно овлаштење и ако он неког предложи, да ће бити учињено по његовом предлогу. Ђенерал Дамјановић износи да му то овлашћење до сада није било познато и иронично захваљује свештеницима што су му га издејствовали. Пита Божановић, шта би он радио да је на његовом месту када се у командовање меша и руља, па чак и свештеници?

Пуковник Божановић излаже своје преддоге за које је пре тражио да их изнесе у четири ока. Први предлог: да ћенерал Дамјановић позове господу која су помињана у вези са списком, да разбије заблуду и да им у кратком говору изложи оно што је на данашњој седници изнео. Ђенерал Дамјановић прима унапред овај предлог но стим да им каже и много више: – Нисам изнео све гадости, којима ме засипају, не сви, него појединци!

Пуковник Божановић излаже да је код политичара то уобичајена ствар, да се нападају не бирајући средства, што ни он као војник не може да схвати. Развија се дискусија у којој ћенерал Дамјановић износи са колико се тешкоћа и са којом упорношћу мора да бори за поједине ствари. Износи примедбу енглеског команданта логора, који га је питао шта до сада није постигао, говорећи да је он (ћен. Дамјановић) као она капља воде која стално и непрекидно пада, док и стену не пробуши. Божановић опет излаже како ниједног припадника Шумадијске дивизије који није комуниста не треба одбацивати, да Шумадијска дивизија ради на подизању Равногорства и да ће радити и више, ако се усвоји његов други предлог:

Да ћенерал Дамјановић долази чешће у Шумадијску дивизију. Ђен(ерал) Дамјановић констатује да он баш у Шумадијску дивизију долази врло често, док има јединица које још није обишао: Ваздухопловну групу, Старешинску резерву, II лички пук, а врло ретко Дрински пук. Кад доће у Шумадијску дивизију, излази му командант на рапорт, док се остали разбегну попут мишева кад се појави мачка. Божановић то правда њиховом жељом да не сметају и моли да командант долази чешће, зађе под шаторе, врши смотре и разговара са појединцима.

Командант старешинске резерве сматра да је цела афера око списка интрига у циљу разбијања националног стожера. Мајор Лаковић у вези изјаве пуковника Божановића да Шумадијска дивизија подиже Равногорсгво, износи случај где је један поручник из Шумадијске дивизије, идући са jедном девојком поред Дринског пука, пред војницима а и пред њиме гласно говорио тако да га војници баш чују, како равногорство није за Краља, већ против Краља. Божановић покушава да одбрани овог поручника износећи да такво мишљење резултира из разлике у гледиштима. Док је код Равногорства могућ приступ свима па чак и комунистима (који су то одбили), дакле потпуно демократско начело, дотле код Шумадинаца влада друго гледиште, које искључује сваког који није за Краља.

Ђенерал Дамјановић износи да чак и г. Ђоновић, који је члан Републиканске странке, подвлачи факат да се питање монархије не сме покретати, како се не би цео комплекс нашег питања још више усложио. Мајор Павићевић у потврду тога износи да је баш од Ђоновића добио директиву која обухвата три личности: Краљ, Дража и ђенерал Дамјановић, а као идеологију искључиво равногорску. Ђенерал Дамјановић каже да за ту поруку не зна и чуди се да му је мајор Павићевић није показао.

Мајор Павићевић износи у вези са повредом мајора Ђурановића при гласању, да је дошао један народни посланик (име неће да наведе) и саопштио му да се у Шумадиској дивизији прича, да је у Зетском пуку организован напад и смрт мајор Ђурановића и то са његовим знањем, а као аргументација се износи да је посилни мајор Павићевића први ударио ножем Ђурановића. Излаже нетачност оваквог тврћења и тражи истрагу. Пуковник Божановић пориче да је оваква вест потекла из Шумадијске дивизије и износи да су у дивизији препричаване само оне вести о том случају које су добивене из Старешинске резерве, а према тим вестима мајор Павићевић је штитио, а не нападао мајора Ђурановића.

Овим је седница завршена у 20 часова.