Говор ђен.М.Дамјановића на комеморативном вечеру ђен.Дражи 25. јула 1946.

 

ГОВОР ЂЕНЕРАЛА МИОДРАГА ДАМЈАНОВИЋА

 

Помоћника Начелника Штаба Врховне Команде Краљевске Југословенске војске

 

НА КОМЕМОРАТИВНОМ ВЕЧЕРУ ЂЕНЕРАЛУ ДРАЖИ МИХАИЛОВИЋУ 25. јула 1946. у Логору Еболи – Италија.

 

Данашње вече посвећујемо успомени нашег легендарног јунака и мученика, ђенерала Драже Михаиловића.

Представници српских, хрватских и словеначких јединица Краљевске Југословенске војске, смештени у логору Еболи, живом речју и сликом, одаће вечерас, не само дужну пошту највећем сину наше најновије историје, већ ће покушати да излију и сву своју љубав према Команданту, који их је, под непобећеном народном тробојницом, развијеном на Равној Гори још 8. маја 1941, повео у

бој за Крст часни и Слободу златну, и неустрашиво, мушки, поносно водио све до 17. јула ове године, да би нам тога дана мирне душе могао поручити:

„Своју заклетву одржао сам: За Краља и народ живот сам дао. Али праведну ствар за коју смо се заједно до сада јуначки борили, наставите неустрашиво сада ви, моји следбеници и суборци. Сунце слободе са Равне Горе ускоро ће заблистати у нашој ојађеној и напаћеној Отаџбини. Тито је у Јајинцима уништио моје физичко биће, али дух мој вечно биће с вама».

Са своје стране ја нећу вечерас одржати уобичајени комеморативни говор с биографијом и истицањем врлина нашег Великог Чиче. То би било, можда само понављање познатог. Не! Ја ћу овде пред његовим светлим ликом окруженим нашом тробојницом, обавијеном жалошћу за њим, коју је тако високо, поносно и пркосно до недавно носио, изложити свима оно што сматрам, као и његов помоћник и најприснији сарадник, да треба баш на данашњи дан, да вам кажем. Рећи ћу вам јасно и отворено: шта је ђенерал Михаиловић с народом учинио за народ и зашто је отишао у бесмртнике. Изложићу вам, под насловом „наш народ и Дража” догађаје и подвући непобитне истине.

НАШ НАРОД И ДРАЖА

1. – ПРОТИВУ ТОТАЛИТАРИЗМА – ЗА ДЕМОКРАТИЈУ

Српски народ, нагоњен својом неодољивом љубављу за слободом и правом демократијом, устао је 27. марта 1941. снажно и убедљиво, у одбрану својих угрожених права. Величина тог његовог става јасно је подвучена чињеницом: да је тога тренутка цела Европа била притиснута немачком чизмом, а британска острва – тада у рату једини бастион светске демократије – преживљаваху најтеже тренутке моралне кризе.

Европа је била прегажена, а Хитлер у напону своје снаге ! Па ипак, Српски народ, доследан самом себи, веран и својој историји и својој традицији – можда самоубилачки – али у сваком случају узвишено и витешки, баца бесноме Хитлеру рукавицу у лице и спира љагу нанету му 25. марта 1941.

Ђенералштабни пуковник Дража Михаиловић слаже се тада у потпуности са овим гестом свога народа.

2. – ИЗДАЈА НЕПРИЈАТЕЉА ДЕМОКРАТИЈЕ

Следовао је убрзо 6. април. У зору тога дана долази рушење престоног Београда немачком авијацијом, без објаве рата, а одмах затим општи напад на Југославију. Подмукла активност црвене и мањинске пете колоне одмах долази до пуног изражаја.

Страховито издајство изрода југословенских народа и комуниста минирало је потпуно Југославију. То је убрзало нашу пропаст. Наступило је право расуло у коме се пуковник Михаиловић снашао по сопственој иницијативи. А кад је дошла пропаст пуковник Дража не извршава наређење за капитулацију. Он неполаже своје оружје, и остаје са својим народом. Чуо је још тада глас судбине! Равна Гора постаје његов „Главни стан”.

3. – ОСВЕТА ТОТАЛИТАРАЦА

Пропаст Југославије доноси собом почетак уништења Српског народа. У току даљег времена то се претвара у један организовани систем.

Усташки, хрватски и муслимански издајници, нацисти, фашисти, Мађари, Бугари и Арнаути – а нарочито интернационални комунисти, све више се допуњаваху и демонски повезиваху у заједничкој акцији истребљења демократског српског народа, који није могао да се помири, а камо ли да прими њихова тоталитаристичка схватања. Усташе и комунисте у овоме су предњачили. На ову ствар гледаху они, од почетка још, истим очима. Јер Павелић изјављиваше: Да није прави усташа онај, ко не би могао убити дете у утроби материној; док Тито на прослави 4. крајишке дивизије 7.јануара1943. рече: „Рука партизана никад није задрхтала, чак ни кад је било у питању да оконча живот своме оцу, који је хтео да се придружи четницима!”

Свуда, и на сваком месту, ови демони спроводаху биолошко истребљење Срба, перфидно срачунато. Дивљачка убијања, клања и мрцварења српског живља, узимаху масовни облик и претвараху лагано целу земљу у пакао. Српске православне Цркве постајаху формалне кланице Српског народа, а поједини храмови Божји у буквалном смислу речи, пливаху у крви.

4. – ДРАЖИНА ОДБРАНА ОД ТОТАЛИТАРАЦА

Дража је тада био у Европи први живи протест противу немачке окупације, као што је и на крају рата опет био први, који је протестовао противу бруталних и једностраних одлука, које нису одговарале не само интересима и расположењу народа, већ и циљевима Уједињених нација. Први човек који је у поробљеној Европи ступио у оружани сукоб противу Немаца, исто тако био је први који је ступио и у оружани сукоб против комуниста! Због тога је он био и први на кога су ови осули жестоку паљбу своје пропаганде, оптужујући га као реакционара, фашисту, колаборационисту, изазивача грађанског рата, издајника и ратног злочинца, за све што су баш они били и због чега се он против њих борио на живот и смрт.

У тим претешким тренуцима наш народ, руковођен нагоном самоодржања, спонтано, по својој чудној интуицији, према неписаним законима народним, узима за свога вођу пуковника Дражу Михаиловића. Он постаје опште познати, обожавани Чича. Дража, и сам човек из народа, добро га је осећао. Он се спремно одазива његовом позиву и сав се предаде послу, јер „Глас народа је глас Божји!” Он је то добро знао и као племенит пастир са својим стадом, опкољен са свих страна крвожедним вуцима, Дража и његов народ, заједно, кретоше путем неслућених искушења, путем судбине.

У том судбоносном ходу српском народу и Дражи прикључују се лагано и сви поштени и исправни Хрвати и Словенци, који су остали истинска и права југословенска браћа! Четири крваве године били су они здружени у беспрекидној и бескомпромисној крвавој борби!

Четири године ужаса и пакла у коме кроз бесомучан окршај постепено, нестаде оно што је осећало и мислило човечно и исправно – југословенски. А међу њима највише нестаде Срба! Једна четвртина српског народа нашла је смрт од противника демократије! Само на једном једином месту, у концентрационом логору у Јасеновцу код Загреба, крвожедне усташе зверски убише стотине хиљада невиног српског народа. Тито је лично објављујући ово – са одвратним цинизмом – видео, да те невине и честите српске жртве представљају једну импозантну цифру, врло згодну за његов крвави комунистички биланс, те је прогласио њихову невину, чисто демократску племениту крв за азијатску и демонску! Можда је на ово био и натеран од своје усташке околине, која га и дан данас окружује и чува, и која је на тај начин сигурно хтела да прикрије од света најстрашнији усташки злочин према демократском српском народу.

И тако српски народ на челу с Дражом Михаиловићем, плаћа тежак данак у крви за основне принципе Атлантске повеље, објављене тек крајем 1941; за принципе, који су вековима гајени у том народу и који представљају најбитнији састојак реке проливене крви овог јуначког и доброг народа.

И за време тих масовних покоља Дража бива принуђен, да поред борбе са свима дотадањим непријатељима прими и борбу против Тита, који злонамерно почиње и развија најстрашнији и најкрволочнији грађански рат. Сви Дражини покушаји, да спречи овај рат, остали су без успеха. Ни његови лични састанци с Титом 19. септембра 1941. у Струганику и 25. октобра 1941. у Брајићима; ни службене ноте упућене: 5. новембра 1941. нашој влади у Лондону за интервенцију код Совјета да се уједине снаге отпора и прекине борба; и априла 1942. пуковнику Сузову, шефу Совјетске мисије у Лондону од стране наше владе у истом смислу; ни разговор Слободана Јовановића с Богумиловим у Лондону; ни покушај његов код Молотова приликом посете овога у Лондону 1942, не дадоше никакве резултате. Крв нашег народа продужи да се лије немилице.

У насталој пакленој борби са овако великим бројем противника, Чича би ипак, сигурно на крају крајева, изашао као победник да га Западни Савезници, због разних политичких интрига, нису напустили.

5. – САМООДБРАНА ОД САВЕЗНИКА

И док за време крвавог терора окупације почиње да бесни и Титов страховито уништавајући вихор зверског грађанског рата, дешава се фатална грешка Западних сила!

Отворена борба против ђенерала Михаиловића у иностранству отпочиње фебруара 1942. отварањем радио станице „Слободна Југославија” у Тифлису у Совјетској Унији.

А Тито најопаснији противник демократије, бива прихваћен од савезника!

Најидеалнији, најисправнији и најљући борци за праву демократију почињу бивати убијани и савезничким оружјем! Долази до највећег парадокса: да творци Атлантске повеље форсирају завођење комунистичке диктатуре у Југославији!

Ова аномалија долази као последица закулисних радњи свих подмуклих непријатеља баш српског народа. Због тога немогући стицај политичких околности и паклених интрига омогућава Титу: да му западни савезници испоруче хиљаде и хиљаде тона ратног материјала, да би добро опремили његове разбојничке армије; да и сами Савезници одпочну уништавати, по Титовом плану, својим авионским бомбама готово искључиво српске градове, па чак и села, и да по њима мрцваре несрећни српски живаљ, који их је обожавао и гинуо са пуно љубави према тим истим савезницима, носиоцима заједничких демократских идеја!

А од њих тада остављени Дража, за четири године своје истрајне борбе, примио је опрему за наоружање и спрему свега једног јединог батаљона! Због тога је Чича био принуђен да борбом долази не само до окупаторског већ и до савезничког оружја, он је морао да уништава комунистичке банде, противнике демократије, како би из њихових крвавих руку пленио оружје и муницију, који су они примили од пријатеља демократије! Тако је он индиректно бранио основне демократске принципе Атлантске повеље од самих њених твораца!

Што Дража није још раније подлегао у овој беспримерно тешкој и немогућој борби, може се једино објаснити надхеројском истрајношћу и фанатизмом убеђења: да принципи правде – праве демократије – искључиви смисао борбе његовог народа морају победити, пошто ће западне силе ипак, веровао је Чича, благовремено увидети своју заблуду и поправити страховиту неправду, коју чине његовом народу, најраснијем борцу за демократију. Колико је он у томе имао право, доказ су доцније објављене изјаве, чак и оба Черчила; старијег – шефа целокупне енглеске ратне политике, и млађег – тада на служби у Титовом штабу.

Када је ђенерал Михаиловић био службено напуштен од стране свих англосаксонских официра, дотле делегираних у његовим штабовима, десетине и стотине ових поново су се нашли код четника, али овога пута они нису били у званичној мисији, већ су били приморани да се спусте падобраном из својих оштећених авиона приликом њихових напада на разне објекте у Србији, Бугарској и Румунији. Ти официри могли су избећи немачко заробљавање захваљуjући једино сигурном склоништу, које су нашли код четничких јединица у пркос свега што се одиграло.

А у августу 1944, око 430 палих америчких авијатичара, отпутовали су, у сред бела дана, савезничким транспортним авионима, праћени ловачким ескадрилама, који су се сви спустили у близини села Прањана, у Западној Србији на примитивном аеродрому, саграђеном и чуваном од стране четника.

6. – НЕПРАВДА

На жалост, грешка је вукла грешку. Кулисе интрига биле су непрозирне. Стање прилика у Југославији злонамерно је извртано у корист Тита, а против Драже! У суштини готово све је било управљено против српскога народа, чије се уништење са свих страна и по сваку цену желело. Тек када су се те кулисе интрига претвориле у гвоздену завесу, почели су појединци да се трезне.

И 17. јула 1946. у сенци те тешке гвоздене завесе, која дели данас Европу на два света – западну, човечну демократију, од азијатске комунистичке диктатуре – одјекнули су тоталитаристички хици, који данас као претећи глас тешког предсказања, скрећу пажњу целом човечанству и буде његову успавану савест. Ти сотонини пуцњи огласили су: да су престале муке, патње и болови највећег и најтрагичнијег хероја другог светског рата и једног од првих на ранг листи најбољих савезничких војсковођа. Нестало је шампиона борбе против свих могућих диктатура! убијен је ђенерал Дража Михаиловић.

Да ли је било баш потребно да последња кап Дражине витешке мученичке крви видно обележи врх Голготе његовог расног демократског народа, који и сам данас издише на крсту највеће светске неправде? Да ли ће овај плотун нељуди значити почетак апокалиптичке ере комунизма, или ће он пробудити ако не савест, а оно бар разум целокупног човечанства? – Блиска будућност, верујем, даће нам на то одговор.

И тако је 17. јула у једној малој балканској земљи, у земљи честитих сељака и јуначких бораца за своју слободу и своју част, гробовима два милиона незнаних бораца додат и гроб њиховог вође, у који су истовремено сахрањени и савест и част и образ човечанства.

Да ли ће из свежег гроба највеће светске неправде васкрснути та савест, част и образ човечанства? И да ли ће се они удружити и ипак одужити Дражином Духу, који ће као највећа светиња вечито зрачити његовом демократском Српском народу, дајући могућности осталим југословенским народима да изграде нову, лепшу и бољу праву Краљевину Југославију.

7. – ИСКРЕ ИСТИНЕ

Колика је неправда учињена и нашем народу и нашем Чичи, сведоче најбоље следећи наводи:

– Енглески капетан Морис Виту, кога су Немци заробили на Криту и који је успео да искочи из воза при проласку кроз Србију и да се прикључи четницима, у своме чланку „Истина о Михаиловићу”, вели између осталог и ово:

„Ако је Михаиловић издајник, онда је и васколики српски народ издајник, и он ће ишчезнути под Титовим режимом као нација. Ако је српски народ издајник, онда сам и ја исто тако издајник, а потпуно сам спреман да као такав будем предведен пред ма који британски суд”.

– Енглески мајор Фред Харолд Греј, који је у I Светском рату служио четири месеца у српској војсци, а у II Светском рату, три године у Југословенској оружаној сили, у почетку са Краљевским војним снагама на Блиском Истоку, а остатак са Титовим партизанима, у једноме своме чланку пише:

„Ако су Михаиловић и његови четници издајници, онда сам поносан и срећан што могу и себе да убројим у издајнике, а сматрао бих као највећу част, када бих увек као другове могао имати овако смеле борце”.

– Први Американски официр у Михаиловићевој Врховној команди, мајор Валтер Б. Менсфилд, објавио је у американској штампи делове свог дневника за време бављења код четника. Он пише: „23. децембра 1943. Сви смо још увек под утиском обавештења, која смо чули јуче увече преко радио – Лондона. Каква бестидност и каква незахвалност према овом храбром народу! Где су партизани о којима се толико говори? Већ двадесет дана сам на територији Јаворског корпуса са његовим командантом мајором Цветићем. Прокрстарили смо целу територију идући готово слободно, без икакве оружане пратње. Додуше, кроз планинска села и путеве, али врло често и кроз места, која би требало, по радио Лондону, да држе Титови партизани. Како ми је тешко и непријатно да дајем објашњења о оваквом чудном ставу савезника!”

– Пуковник и шеф американске мисије код Драже Михаиловића, Алберт Сајц, написао је књигу: Мисија код Михаиловића, која је одобрена од стране Државног Савета и Војне управе. Дневник „Вашингтон пост” од 3. октобра 1945. пише о тој књизи:

„Пуковник Сајц означује трагичним Михаиловићев положај тврдећи: Михаиловић живи само за своју Отаџбину. Нисам нашао никакав доказ да би био колаборациониста: Његов покрет је погрешно схваћен од стране иностранства и треба да буде праведно објашњен јавном мњењу”.

– Американски ваздухопловни поручник Џон Скрогс, који је био један од спашених авијатичара од стране Михаиловићевих четника у писму упућеном 18. октобра 1944. амбасадору Константину Фотићу, измећу осталог, вели:

„Али, зар нисте, Господине Фотићу, употребили врло, врло слабе речи? Ми, који познајемо право стање у Србији, страховито смо озлојеђени због срамних напада на четнике и њихове старешине. Ако би само неко могао да отвори очи заблуделом америчком јавном мнењу, ти сјајни људи примили би сву захвалност, која им се стварно дугује”.

– Мајор Валтер Р. Менсфилд изјавио је поводом хватања ћенерала Михаиловића измећу осталог:

„Претња о стрељању једног савезничког команданта, без правичног суђења, јесте једна од највећих историјских срамота. Ми Американци нисмо се борили за једну такву ствар! Спустио сам се падобраном код четника у августу 1943. и провео сам са њима шест месеци. Био сам дуго са Михаиловићем и посетио сам његове оружане снаге у свима деловима Србије. Остали Американци,а и ја лично, можемо потврдити даје његов једини циљ био: да се ослободи Немаца и да поврати слободу својој земљи. Наши непријатељи увек су биле нацистичке окупационе трупе, а заробљеници које смо имали (и које сам ја видео) били су Немачки војници. Најпре Русија, а затим и Велика Британија, почеле су да хвале Тита. Овај стари илегални агент у Југославији није нам непознат. Ми смо знали шта он жели: јер је за њега постојала једна изнад свих ствари: Комунизам! Тито је злоупотребио савезничко оружје да би тукао свога политичког противника – Михаиловића”.

– Најзад и влада у Вашингтону, у својој ноти упућеној Титу поводом хватања ђенерала Михаиловића, износи своје званично мишљење:

„Потребно је напоменути чињеницу, да је пуковник Михаиловић, када су Немци срушили Југославију у 1941. години, организовао и руководио знатним устаничким снагама противу завојевача. Унапређен за ћенерала у децембру 1941. постаоје затим Министар војске и морнарице Југословенске владе у изгнанству. Ворећи се под најтежим условима и без потребног наоружања, он је својим снагама много допринео општем савезничком потхвату, у коме је Југославија узела тако херојски удео”.

8. – ЏЕЛАТ СРПСКОГ НАРОДА

Српска традиционална љубав и верност идеалима слободе и демократије, супротна је Титовим усташко-комунистичким убеђењима. Због тога је Тито намерно створио непремостив јаз између комунизма и српског народа. Страхоте грађанског рата њему су биле неопходно потребне. Његова је девиза била: Што горе, то боље! Замутити људски разум! Разбуктати најниже успаване зверске инстинкте код маса! Заслепити људе осветом и мржњом! Што страшније, што ужасније у толико боље и сигурније!

Руковођен пакленим садизмом свога усташког порекла, нечовек по рођењу, приступио је Тито спровођењу свога плана на уништењу Српског народа, највећег противника комунизма не само на Балкану, већ и у целом свету.

И већ у јесен 1941. он почиње спровођење свог пакленог плана: распаљивање демонског грађанског рата, упереног против свега и свачега што је српско. Већ тада у околини Ваљева, у Србији, комунисти су претестерисали обичном тестером живог и здравог човека! Претестерисали су не неког загриженог капиталисту, већ обичног поштеног сељака, исправног човека, доброг националисту! И од тада целокупна демонска Титова игра развија се искључиво у том правцу.

Тито оперише готово искључиво у чисто српским крајевима. Са собом доноси страховити терор: коље, убија, пљачка и разара све што је српско, све што није за њега. За собом оставља пустош, изазивајући при том перфидно и окупаторе да и они у виду одмазде, са своје стране, доврше истребљење и уништење свега оног што је преостало, а што српски дише и мисли. Потребно је било уништити све што је за слободу и демократију, а није за његову комунистичку диктатуру.

Још од самог почетка Тито се удружује са његовим усташама – хрватским и муслиманским, који су и данас увек заједно са њим, увек заузети истим послом: уништавањем Срба. Удруженим снагама, они су систематски спроводили Титов паклени план за обезбеђење комунистичке диктатуре.

Кад је увидео тачно шта Тито хоће, Дража је био принуђен да прихвати непоштедну, натурену му борбу. И да није било мешања са стране, Дража би ипак био победник. Он је имао целокупан наш народ уз себе. Тито не би могао никад остварити своје планове без савезничке подршке, која му је омогућила стварање модерно наоружаних разбојничких армија. Поред тога, савезничко рушење искључиво само српских градова, руковођено тачно по Титовим упутствима, припремило је предуслове и за његово дефинитивно крваво устоличење у Београду.

9. – МОСКВА – БЕОГРАД

Да би иронија судбине дошла до пуног изражаја, поред скоро несхватљиве савезничке погрешке и неправде, устоличење Титово у Београду извршила је Москва, иако се то противило закључцима Техеранске конференције од децембра 1943. На тај начин Москва је – на њој својствен начин, вратила захвалност Дражином народу, који ју је индиректно спасао у зиму 1941.

Јер, својим актом 27. марта српски народ одложио је немачки напад на Русију за 22. јуни. Ово задржавање натерало је Немце да продуже операције у зиму 1941. Руска војска била је тучена. Немцима је још остало да дотуку њене остатке. Због тога, уместо да буду у кантонманима, немачке армије биле су у пољу, у покрету, у тренутку наиласка страшне руске зиме. Немци, неспремни за зимску кампању, у буквалном смислу речи, нестали су у руском снегу, где им је пропала готово целокупна ратна машина. На тај начин, Дражин народ омогућио је својим историјским пожртвовањем, не само да се спасе Москва и упропасти руском зимом немачка ратна машина, већ је дао и Русима могућност да се у току 1942. поново приберу, приме помоћ од Савезника и спреме. С друге стране, Немци су били принућени на обнављање своје ратне машине, јер је нацистичка звер – благодарећи ставу Српског народа од 27. марта – била опасно рањена већ крајем 1941. Та рањена звер успела је да се довуче само на три ноге до Стаљинграда тек крајем 1942, где су је могле дочекати нове припремљене руске армије, којима је Београд створио временске могућности, а савезници услове, да се припреме за даља судбинска збивања.

Стаљин је све ово добро знао, али је срачунато ћутао. Једини маршал Жуков с руске стране на дан прославе победе у Москви 1945, јавно је пред целим светом индиректно признао ову историјску исти- ну, која је доцније и на Нирнбершком суду утврћена. Он је признао: да је крајем 1941. било тренутака када су сви они мислили да је све изгубљено, а да их је само руска зима спасла, гутајући немачке армије, дотле најелитнију ударну војску и најјачу ратну машину света.

Ову истину још јасније је истакао Черчил својом изјавом у Reynold`s News-u од 19. маја 1946. да је ђенерал Михаиловић водио устанак у Југославији, устанак који је за више недеља одложио на- пад Немаца на Русију. Благодарећи Београду, Москва је била спа- шена, а триста хиљада Немаца нашло је смрт у снегу пред њом. Ово је Москва узвратила тиме: што је црвена армија освојила наш престони Бели град и предала га у крваве руке џелата српскога народа – Титу.

Због овога за увек, изгледа да вечита времена, не само код Српског народа већ и код свих Југословена, запечаћено је русофилство и сваки панславизам ма у ком виду и облику се буду они појављивали. Спасавањем Москве створено је и Енглескј драгоцено време потребно за спрему војске, чијим је успесима могла доцније дефинитивно преузети иницијативу и решити рат на штету осовине.

10. – МОСКОВСКИ ПРОЦЕС У ТОПЧИДЕРУ

„Покрет ђенерала Михаиловића је покрет српских сељака најдемократскијих и најприсније везаних за савезнике од свих у Европи. Осудити тај покрет, значило би осудити све српске сељаке!” – рекао је још у децемору 1945. П. у. Елсон. (World Revien).

Искоришћујући страховите последице крвавог граћанског рата, који је усташа Тито, као московски агент перфидно наметнуо, образован је у Топчидеру од стране московских стручњака процес противу Драже. Циљ није био обично уништење идеолошког противника и угушивање народног Равногорског покрета, који је сам по себи синтеза целокупног стремљења слободарске борбености демократског Дражиног народа (то ОЗНА нормално спроводи и без икаквог суда!). Циљ је овоме процесу други био: осуда Западних савезника, или како они кажу – реакционарних сила.

Неправду, коју су Западне силе учиниле нашем народу, требало је искористити тако, да се она претвори у мржњу овог према њима! На тај начин, постигнуло би се не само одвајање нашег народа, који је сав предан и фанатички верује својим западним савезницима, већ би се створила могућност и за само преваспитавање овог народа у духу комунистичког империјализма. А за Москву је од великог интереса било уништавање несавитљивости баш српскога народа.

У томе смислу било је потребно искористити све, чак и ненамерне политичке и тактичке грешке не само наших западних савезника, већ и наших појединаца. Из тога је специјалним припремањем и стручном сарадњом московских специјалиста створена база да се Београд претвори у расадник мржње противу Енглеске и Америке. Уништавањем пак српског демократизма, требало је обезбедити да тај исти Београд постане главни центар за завоћење комунистичке диктатуре, не само по свим балканским, већ и по суседним земљама. Београд је требао постати упориште совјетског диктаторског империјализма на путу ка европској и светској револуцији. То је смисао свих мучења, које је преживео Дража у канџама ОЗНЕ под руководством московских стручњака НКВД, а уз припомоћ испробаних специјалиста за комунистичке процесе.

Али, они су се љуто преварили! убили су Дражу, али нису могли убити његов дух, који је баш због тога постао још већи, још снажнији! Дух Дражин доминира сада целим нашим народом. Можда је била и судбинска потреба да смрт Дражина још више уздигне и повеже дух нашег слободарског народа! Можда је било баш и потребно да наш Чича постане и стварно оличење целокупне наше трагедије: његова смрт је наша најболнија жртва, али истовремено и наш највећи понос!
Она постаје и наше најмоћније оружје, које ће уништити и О З Н У и Тита.

Када се једнога дана буде писала историја Трећег нашег устанка, у њој ће ђенерал Михаиловић наћи заслужено место. Али већ данас он је дубоко продро у душу свога народа, још више него друге велике историјске личности, које симболизирају националне тежње и остају узори карактера и менталитета народног. Дража Михаиловић је постао наш мит, а Равна Гора историјски симбол његове борбе за слободу и демократски идеал.
Дража Михаиловић мртав биће опаснији за Тита него што је био за свога живота. Сви они, који су се под његовим воћством борили за једну идеју, остаће јој верни и продужиће још одлучније борбу после његове смрти, а ти борци, то је цео наш народ.

Западни савезници знају врло добро: да осуда Драже Михаиловића представља истовремено и осуду демократског духа и да примање једностране осуде из Топчидера, без реагирања, значи шамар њиховом престижу и западној демократији.

План комуниста неће никад бити остварен. Београд ће остати увек Чичин и увек ће представљати не само главни и престони град целокупног демократског Српства, онако како га је Бог створио, веран својим начелима и својим старим савезницима, већ ће тај исти Београд зрачити као права престоница свих Јужних Словена повезаних преко својих слободних националних држава у чврсту и снажну Федеративну Краљевину Југославију, која ће гарантовати сваком појединцу апсолутну слободу и бити вечити чувар праве демократије на Балкану.

Као што је самоубилачки 27. март 1941. постао симбол необуздане и безграничне љубави према слободи и демократији, тако ће од сада крвави и бездушни 17. јули 1946. за вечита времена зрачити фанатизам братске љубави, вере, верности и праштања целокупног Дражиног доброг и честитог народа.

Цео наш народ, супротно исценирањима Москве још јаче ће испољити своју доследност, убеђен: да ће Западни савезници да поправе своје заблуде и искупе учињену неправду као прави, стари и истински наши пријатељи.

11. – РАВНОГОРСКА ТРАГЕДИЈА

Равногорска трагедија је сигурно хиљаду пута већа, страшнија и болнија од Косовске, а она не би била потпуна да Чича није погубљен! Судбина нашег народа захтевала је да и наш Чича заврши исто као и Цар Лазар. То није био случај! То је било потрeбно ! Он је за то био спреман! Он је то и предвиђао, велећи:

„Ја могу у светој нашој борби и пасти, али то не значи да ће самном пасти и праведна ствар за коју се наш народ бори…”

Чичино је царство небеско, за које се он, попут честитога Кнеза, унапред определио и својим животом и својим радом – као прави испосник и мученик – и припремио. Исто онако како је цар Лазар кроз своје мучеништво, кроз косовску трагедију са легијама његових витезова, изградио олтар српске националне светиње, олтар чојства и јунаштва, исто тако ће и наш Чича – следујући тачно његовом примеру – постати не само светац наш, већ ће нам омогућити и помоћи: да са легијама његових верних бораца изградимо још већи, лепши и узвишенији олтар, који ће будућим генерацијама донети право Југословенство.

Ово, захтева и наш народни геније који је још за време живота Дражина спојио цео народ са његовим Чичом.

12. – РАВНОГОРСКА ТРАДИЦИЈА

Геније српског народа. попут бисерне шкољке – кроз бол и патње – створио је народни бисер, народна духовна богатства. Због необичне и необично узвишене особине, која не постоји ни код једног другог народа на свету, српски народ узео је за свој највећи народни празник дан свог највећег пораза и своје највеће националне несреће – Видовдан.

Светкујући столећима свој највећи и најстрашнији пораз, он је из њега створио снажан култ човечних, правих демократских врлина, које красе душу Српског народа. И тако, из своје косовске трагедије народ је нагонски створио сопствену Косовску традицију, која му је давала узвишени и снажан дух, и која је спојила цело- купно српство у борби против османлијског полумесеца, за Крст часни и Слободу златну.

Од тренутка када је био постигнут постављени циљ, када је нестало полумесеца и када се је ујединило целокупно Српство, из- гледа као да дух Косова почиње да губи свој смисао и као да га нестаје. И заиста, култа косовског је нестајало, али је он остао латентан у души и крви српског народа. Због тога, двадесет година живота у Југославији престављају прави духовни вакум у националном животу Срба. Идеалистичко, вековно васпитање безбројних генерација кроз Косовски култ народних врлина, тај благотворни Светосавски, прави хришћански животни еликсир је нестао. Народ је због тога био поремећен. Ћутао је, трпео и носио неку тешку празнину у души.

И зато је 27. марта, у свом грандиозном замаху и заносу, Српски народ дао пуну одушку својим дотле притајеним врлинама и тежњама. Његова расна демократска крв, атавистичка љубав ка слободи, његово Косовско чојство и јунаштво – ма и по цену самоубиства – морали су дати 27. март.

И од тада геније нашег сељачког народа снажно се уздиже, а двадесетогодишњи вакум проузрокује чудно убрзање: народ одмах налази Дражу на Равној Гори и полази за њим. Судбински закон тражи нову, не локалну ни пролазну – чисто Косовску трагедију – већ он захтева пролаз кроз Југословенски пакао, најстрашнију трагедију коју је један народ икада доживео – страховиту Југословенску трагедију.

И на тај начин, у року од неколико година, не из легенде већ директно из беспрекидног хаоса, борби смрти и ужаса, из мора крви – Дражиним погубљењем најзад је наћена Нова, снажнија и савременија: равногорска традиција. Користећи ову традицију, геније народни поново ће повести не само српски, већ и све остале Југословенске народе, својим испробаним, косовским путем. Геније косовске традиције допуниће новим народним бисером право братство, вечиту верност и непоколебљиву веру.

Непрегледна поља нових косовских божура биће сваком приступачна! И најузвишенији и најлепши расадник душевног богатства генија нашег народа овог пута остаће за вечита времена приступачан сваком добронамерном и исправном човеку, а страх и трепет за сваког оног, ко се буде усудио да поново дирне у мир, част и слободу овог напаћеног народа, чија ће вечита будућност остати у знаку права човека и права народа.

Изобиље болова и патњи, самопрегора, јунаштва и вере, бројне мајке Југовића, редови косовски девојки, легије Обилића, армије равногорских витезова на челу са нашим Чичом – уздићи ће мајке, девојке и децу нашу на заслужену висину, за пример целом човечанству.

Остварена нова Равногорска традиција остаће вечито да зрачи. Неће се више никад десити да народни дух остане без свог националног напитка.

Завет

На основу свега напред изложеног, а одазивајући се својој најсветијој дужности, следујући примеру и аманету нашег бесмртног Чиче, нашег великомученика Драже и дајући истовремено пун израз осећања, не само целокупне наше војске и емиграције, већ читавог Југословенског народа разапетог данас на крсту неправде, поставља се као животни циљ и дужност сваког појединца: да се проглашен већ и усвојен 27. март – наш народни празник безграничне љубави према слободи и демократији – дан зачетка југословенске трагедије, слије и стопи са даном рађања најмоћније традиције и да се откуцајима чистог срца и разумним човечанским мислима,

ПРОГЛАСИ И УСВОЈИ:

1. – Од данас за увек, 17. јули, дан погубљења нашег Чиче, постаје уз Видовдан и 27. март, највећи празник српског народа.

2. – Са братском жељом и разумном надом чврсто верујемо: да ће у блиској будућности, и од свих југословенских народа овај дан бити прихваћен као прави југословенски национални празник, празник највеће југословенске жртве.

3. – Да се од 17. јула 1946. равногорска трагедија као допуна косовској, претвара у најмоћнију и најузвишенију Равногорску традицију, воћену духом бесмртнога Чиче, тако да она буде потпуно приступачна, корисна и неодољиво васпитна за све будуће генерације свих југословенских народа, у правцу: правог братства, идеалног јединства и човечне слободе с девизом: свакоме према потреби и свакоме према заслузи; а лична способност и вредност свакога појединца морају бити највећа квалификација.

4. – У вези са овим потребно је да команданти Хрватске и Словеначке армије припреме све за реорганизовање национално- васпитног равногорског, хрватског и словеначког покрета, тако да у тренутку ослобоћења Југославије за свако место буду унапред одрећени весници братства, јединства и слободе. Ови ће према тачним упутствима, не политичким већ искључиво духовно-васпитним, извршити окупљање свих добронамерних Хрвата и Словенаца, задојених осећањима правог братства према Србима и жељом за сложан живот у новој демократској Федеративној Краљевини Југославији.

5. – Да се одмах приступи сврставању свих Срба, избеглица и емиграната, као и свих њихових националних удружења у Чичин Равногорски покрет, а у Еболиу да се изврши целокупна припрема као под 4, за обнављање попуњавање и повезивање свих Равногорских организација у Отаџбини.

6. – Да народни Чичин Равногорски покрет буде организован и вођен искључиво у духу равногорске традиције и стално одржаван на идеалној висини духовне изградње свих југословенских народа. Због тога се не сме дозволити никакво мешање или ма какво скретање ка некој политичкој активности.

Припадници разних политичких групација треба баш да буду добронамерно повезани кроз Равногорство и његовим идеалима одржавани у њиховом политичком стремљењу ка бољој, лепшој и срећнијој будућности свога народа и своје браће.

Све жртве милиона мученика морају се чувати као светиња и не смеју се никад и ничим скрнавити.

7. – Да сваки појединац пред Богом и пред самим собом, да сам себи свету реч: да ће бити веран чувар опште наше Равногорске традиције, следујући народног генија. Равногорство не тражи ни од кога никакве заветне фразе, још мање жели коме упућивати речи проклетства! Сваком оном ко не може или не жели да осети узвишеност генија нашег народа и топао болни дах судбинског збивања оно може упутити само своје искрено жаљење.

Јер геније једног народа иако је невидљив, недокучив и неодољив – и ако је божанског порекла, ипак се састоји из вечитих духовних искри наших предака, које привремено бораве у нама. И ове духовне исконске искре у даним тренуцима сажимају се у једну неразлучиву целину – дух генија народа – кроз који се испољава божанска милост у виду високог духовног стварања. Они појединци са празном душом, који су лишени тих светих прадедовских искри, не могу ништа свето и узвишено ни осетити! Они не могу никад имати ни оно узвишено осећање сарадње у правцу правих народних идеала.

Ове речи упућују се и појединцима међу интелигенцијом, којима је Бог дао изобиље духовних искри, а који би из разних разлога и узрока хтели да остану по страни. Њима се обраћа данас пажња тачно у духу младе народне равногорске традиције. Огромној већини нашег народа, свима исправним и добронамерним, честитим и правим људима, непотребно је скретати икакву пажњу, пошто су они чистотом срца и узвишеним човечанским осећањем не следбеници већ носиоци народног генија.

И као вечити смисао нашега живота задржимо у себи за увек дух народног генија, који је кроз косовску традицију родио ону малу, идеалну Србију. Будимо убеђени, да ће тај исти геније, кроз равногорску традицију створити још узвишеније дело: моћну, сложну и гранитну Краљевину Југославију.

Милиони палих жртава са њиховим и нашим Чичом очекују час испуњења народног пророчанства: да их позовемо да устану из својих гробова, да виде лепоту и радост срећног живота и да осете величину и узвишеност плода својих светих жртава, да би затим поново могли лећи и продужити мирно свој вечити сан. А у том походу тријумфа и правде сигурно ћемо чути и речи нашег команданта, нашег неумрлог Чиче:

„Задовољан сам! Наставите само сложно даље:С вером у Бога за Краља и Отаџбину!

Мој завет испунисте!”

Слава ђенералу – мученику Дражи Михаиловићу!…