Покајање Обреновића
Добили смо преко е-поште једну кратку причу коју сматрамо веома поучном и можда је многи не знају, па смо одлучили да је објавимо нашим читаоцима на читање.
Ову доле причу, написала је у своју књигу Светлана Велмар Јанковић.
Књига БЕЗДНО стр.190/191 – 2002. год.
Светлана је ово пронашла у Бележници Анастаса Јовановића, и после више од 130 година изнела да то народ зна. Анастас је Његошев портретиста, и многих других наших знаменитих људи.
Код Митрополита ишао, фотографију да му начиним. Све скаламерије за ентеријер собом носио. Док смо се за фотографију удешавали, Митрополит ме упита од кад сам Обреновићима веран. Има више од двадесет година, кажем. Од кад су ми у живот срећу призвали. Он ми вели да ће ми нешто поверити, али да се на крст закунем да никоме о томе ни речи рећи нећу. Ни М. Закунем се.
Онда ми Митрополит ово исприповеда. Био летос у пратњи Господаревој кад су из Београда у Крагујевац путовали. Стигао с Њим на Киселу воду и у ( Врбицу ) данашњи Аранђеловац где су први конак имали. У ноћи када је празник Светог Аранђела летњег долазио, између 12. и 13. јулија, велики се олуј подигао. Олујина невиђена. Врата, прозори, капије, ограде, све лупа и шкрипи. Дрвета хуче. Ноћ дубока, сви легли. Господар и Митрополит у одвојеним кућама коначили. У глуво доба, ево ти код Митрополита слуге Господаревог. Да Митрополит одма Господару иде. Да се не облачи много. Што пре да стигне.
Кад му је дошао, Митрополит нађе Господара ван себе. Ни замислити није могао да ће Га икада таквог видети. Косе Му се све накоштрешиле. Хода, па седне. Опет хода па седне. Кад хода клеца.
Видиш какав се олуј подигао, рекне Митрополиту.Видим, Господару, одговори Му он. Није то олуј обичан, рекне.То душа Карађорђева мира нема, па мене гони, рекне. Знаш ли, попо, да се ноћас 42 године навршује од како смо Карађорђу живот узели. Главу му од тела одвојили. Из ненада морало се.На превару. Морао сам, попо. А Какова је то човечина бијо, тај Карађорђе!
Кум мој. Ма гди да сам, попо, у овој се ноћи увек олуј диже. Свих четрдесетдва лета. Четрдесет и две ноћи. И кад сам у Бечу и кад сам у Влашкој. Ево сад и овди. Крв ме његова опомиње,опрост да тражим. А сада ни Вучића нема. Придружио му се тамо горе. Исповеди ме, попо, па да молим Господа да грехе моје велике опрости ми. До зоре су се молили заједно. Клечали заједно. Али се Господар смирио није док сутрадан није Врбицун у Аранђеловац прекрстио. И док није новце прилођио да се ту црква подигне, Светом Аранђелу посвећена. Да се Свети Аранђел смилује и душу му привати, кад је Господар једном испусти.
А олуј, кад се смирио? Питам Митрополита. Пред зору, кад смо се у молитви и Господар и ја утишали, вели Митрополит. А онда дошла зора. Ни облачка.
Дан светао родио се. Тако је то даклем. Али, знао сам.