Краљевина је нада Васкрсења Србије!

 

Драга Браћо и Сестре у расејању!

 

Обраћамо се свима Вама, који жељно прижељкујете повратак Краљевине, на којем год крају света и ма које вере и националности Ви били!

Размишљате ли некад, поред Ваших свакодневних обавеза, о повратку Краљевине?

Размишљате ли о могућностима и приликама које се Вама данас пружају, а раније нису постојале?

Да ли је Вас неко упитао или Вам је понудио могућност, да изразите своју жељу о систему државног уређења?

Да ли сте Ви сами себе упитали? Желим ли уопште Краља и Краљевину?

После нестанка диктатуре и успостављања демократског система у Републици Србији и око ње, како нам кажу, и како се у огледалу света представљају, пружа се прилика свим грађанима, да својим Да или Не изразе своју слободну вољу, о систему државног уређења.

Поштовајући борбу и принципе праве демократије, и сусрешћући се са искоришћавањем демократије кроз приличину неодређеност идеала, у данашњој Републици Србији, желимо као борци праве демократије, да поделимо неке од наших мисли са свима Вама.

Наше Удружење Бораца Краљевске Југословенске Војске „Драгољуб Михаиловић“ Земаљска Управа за Немачку, од оснивања 1948. године ван Отаџбине, до данас до повратка Нашег Краља постоји.

Нашим постојањем, заклетвом датој Краљу и Отаџбини сведочимо:  оданост и приврженост, постојећој Династији Карађорђевић.

Ми смо још од мало преосталих као још увек избеглице без Отаџбине, која је за нас  – Краљевина, статусом политичких емиграната по  Женевској Конвенцији, сведоци: од  Другог светског рата до данас, непобеђење Краљевине.

Сви ми, од 1941. године у Отаџбини и ван ње који смо остали без Краљевине, смо у емиграцији-исељеништву. Без земаљске Отаџбине под окупацијом, свих непријатеља Краљевине.

Иако је наше постојање за многе:  лудост, прошлост, застарело, ми постојимо и ништа није немогуће.

Очекујемо повратак Краљевине Србије на челу са Династијом Карађорђевиђ, као легитимне наследнице Краљевине Југославије.

Не очекујемо никог другог који ће доћи, веђ признајемо и прихватамо тог кога имамо.
Као што мудра пословица каже: „Боље врабац у руци него голуб на грани“.

Иако тужни због воље људи према Краљевини, поштујемо ту вољу, као принцип праве демократије, али не престајемо да се надамо промени те воље.

 

Питамо се зашто данашња Република Србија, користе Круну на државном грбу?

Да ли се Круном јавно изражава чежња за изгубљеним? За оним што је Србија увек била?

Или је то форма без садржаја, без Краља, Краљевине и њој припадајуће Круне? Ако је само форма, њом се шири полуистина која је веома моћно оружије у рукама вештих манипулатора и смутљиваца.

Данашње одвајање Националних мањина и тежња за стварањем својих држава у држави, као и претња географског смањења Србије, сматрамо да је последица непостојања Краљевине као неопходне Круне-љубави, која би везивала људе.

Свако присилно наметнуто  „братство и јединство“, на примеру  као што је то Тито радио, без Круне, има за последицу прелазак љубави у мржњу.

Историја нас учи: да, географски, Краљевина Југославија после Другог светског рата није нестала. Тито је „преузимањем“ Краљевине Југославије, свргнавањем Круне, створио предуслове тоталног географског распада, којег смо ми данас сведоци.
Осим географског распада, режим је временом код многих људи, на разне начине, успео да  из њихових срца украде љубав према Краљу и Краљевини, и посеје мржњу према Њој.

Нестанком Круне, као везе љубави, заједнице, нестала је и неопходна  снага, потребна за опстанак заједнице. Тако, да је природно да се заједница без љубави раздељује, и питање је само времена  њеног потпуног распадања.

Не допустимо драга Браћо и Сестре лоповима, да нам лукавством  из срца краду ту љубав.

Бити једна „фамилија“ везана Круном љубави, или не постојати као таква заједница  је питање које од нас сваког појединца захтева одговор?
Живети у „браку“ под Круном, или „ванбрачно” без Круне под републиком, је опредељење сваког појединца донето на демократским принципима своје слободне воље.

Све државе које су збациле Краљевину, изгубили су везу љубави-Круну, и људи су постали само скуп потпуно одвојених јединки, који испуњавајући пролазне вредности, без трага и имена заједно са њима нестају.

Свако ко је рушио Богом установљену Краљевину, носио је, носи и носиће последице тог рушилаштва на разне начине, слично као и рушење Богом установљене брачне заједнице.

Свако зло и неправда сноси и тешко бреме проклества, над свим саучесницима тог зла и неправде.

Повратак – наставак Краљевине, можемо да видимо и као  један Акт колективног покајања, због свесног или несвесног удела  у неправди проистеклој насилно успостављеним режимом после Другог светског рата, на којем лежи тежак терет проклетства.

Свакој сагласности и делатворности предходи мотив, без кога нема активности.
Живети и деловати за добробит Краљевине чији сам и ја део, и мојим уделом „мали  Краљ-Краљевић“, је мотив који није лако задржати под налетом различитих „ветрова искушења“.

Бити поносан на „своје Краљевство“ као предмет коме ће бити усмерено достојанство и понос у данашњем свету, је уједно и наша заштита од тумарања, и давања тих вредности другом.

Појединцима, Републици или Краљевини?

Којем предмету усмерити и поверити своје достојанство и понос, је питање које се тиче сваког од нас?

Питање уређења: Монархија или Република, није само „суво“, споредно питање, већ је и питање вере човека.

“Вера је основ свега чему се надамо, потврда ствари невидљивих”!

Веровати: да је Бог успоставио људима најбољи начин организовања заједнице у једној држави, и поставио Свог Помазаника-Краља, као главе над њом, потврђујемо кроз Краљевину.

Република, као начин организовања људске заједнице у једној држави, је видљива потврда вере, у кога?

Повратком Круне, као везе љубави , бреме који ми сви у данашњем времену носимо, постало би лакше.

„Тајна“, достојанства и храбрости наших предака, проистиче управо из те везе љубави: Бога, Краља и Отаџбине.

Прилику за повратак Краљевине, која се  на демократским принципима пружа, требао би сваки поборник Краљевине озбиљно да прихвати.

“Јер је садашњост једини тренутак у времену над којим човек има директну власт. Прошлост је прошла, а будућност још није почела”.

Прихватајући ту прилику помоћи ћемо себи и другима. Та помоћ није материјалне природе, она је једноставна, проста, а ипак историјски велика.

Драга Браћо и Сестре!

Размислимо!

Како, да као још сада расејана лица, постанемо целина везана Круном љубави?

Ово писмо није позив за учлањење у Удружење или стварање неких од политичких партија, већ позив на размишљање сваког којег се Краљевина тиче. Размишљање о могућности свог удела у доприносу наставка прекинуте Краљевине.

Ако је Богу мило и има за кога, повратак Краљевине не може нико да спречи.

С Вером у Бога и Наду у Божју помоћ, за Нашег Краља и Нашу Земаљску Отаџбину!

Политчка емиграција УБКЈВ “ДМ“ за Немачку.

14.април 2015. године