Биографија Мирослав – Миле Панић

 

 

 

 

На данашњи дан, четрдесетодневни помен од упокојења нашег брата Мирослава Панића 22.јула 2016.године, објављујемо његову од њега лично написану непреправљену биографију 2009. године.

 

Бог да му душу прости и одведе у рајска насеља.

 

 

Б И О Г Р А Ф И Ј А

Ја Мирослав – Миле Панић рођен 12. новембра 1923. године, у Бановинској болници у Зајечар, од оца Вељка и мајке Перке рођене Ђокић из село Врбица, тимочки срез, из велике и чувене породице, такозване Чолаковићи – Рајковићи.

Мајка ми је умрла на порођај. А одгајали су ме по оцу бака – баба Рада и деда Стојко – Стојан Панић чувени трговац џамбас у источној Србији – слава им!

Због смрти моје покојне мајке Перке, требало је купити једну краву музару чије млеко је мени одговарало, али било је проблем у оно време, јер једна крава таква била је доста скупа, а мој отац и деда Стојко нису имали толико потребног новца. Па прадеда од баке Раде отац деда Живко Николић питао је какво је дете и кад је чуо да сам мушко, тада је деда Живко рекао: нађите једну добру краву музару, за паре небрините – Слава му!

Мој отац Вељко после смрти моје мајке, женио се неколико пута, али није имао више деце – осим мене.

Иначе потичем из врло угледне и трговачке породице, деда Стојко је тридесетих година 20 века држао Тодорову Кафану и Месарницу у Заграђе, када је село било врло напредно. Потом је постао сточни трговац – врло познат у околини Књажевца, Краљевог Села, Зајечара и Бољевца, у сва околна села је био познат “џамбас”сточни трговац Стојко Панић и имао је познате пријатеље, са којима ме све упознао. А који су ме за време Другог светског рата многи помогли и давали су ми разна и врло корисна обавештења, где се који непријатељи налазе и шта припремају.. Па сам и ја у четничком и Равногорском покрету у Југословенској војсци у Отаџбини – био врло познат и пријатељски свесрдно прихваћен – кад су чули да сам ја унук Стојка трговца .

Деда Стојко је учествовао у оба Балканска рата 1912 на Једрење је чувао турске заробљенике, а 1913 на Брегалници у борби против Бугара био је рањен и остао је сакат у десној руци.

А отац Вељко 1926-7 године у Македонији на Бугарској граници, као граничар убио је једног бугарског комиту, који је покушао да пређе у Србију. У оно време је био велики бугарски комитски покрет и вршили су разне атентате по Србији стављали су паклене машине по разним варошима – водио их је Ванчо Михаилов. У Зајечар су бацали бомбе на касарну 20. пешадиског пука.

Мој отац је имао млађег брата од себе Живка, а он имао сина Ђорђа-Ђоку који нема деце, и ћерку Босиљку а она има сина Душана. Такође мој отац имао је и сестру Даницу удату Радосављевић, а она има сина Живојина, а Живојин има сина Дејана и ћерку Даницу, оба двоје, универзитетски образовани, и унуци од сина: Милица и Богдан;

Од мајкине стране из Врбицу, као студенти у Београду ратовали са Турцима на чувеној београдској чесми и у тој борби један Рајковић изгубио једну руку и због тога добили надимак “Чолаковићи”, а у источној Србији мој деда по мајци Станоје борио се против династије Обреновића и лично учествовао у чувеној Тимочкој буни. Као Радикалац прогањан од власти морао је да са Пашићем бежи у Бугарску и тако спасио главу од корумпиране династије Обреновића.

Ја као ђак 2. разреда основне школе, са мојим стрицем Живком писао сам предизборне пароле, по зидовима, оградама и кућама (црно масном фарбом) “Гласај те за Нику – Никола Јовановић – био је најбогатији у Заграђе.

По завршеној основновној школи у Заграђе, похађао сам Трговачку школу и бавио сам се трговином.

У лето 1941. године десетак младића из Заграђе: Милутин Ристић, Милош Пауновић, ја и још њих седам-осам отишли смо у Тимок на Стојанов брод да се купамо. Преко пута Тимока појави се Јован Љубеновић (звани Ванча) разговара са Милошем Пауновићем “звани Цар”. Ја сам само чуо – када је Љубеновић рекао “Сто динара”. Кад смо се скинули да се купамо, мене Милош Цар брат ми је од тетке, мој отац његовој мајци је брат од ујака Милош, покушао да ме удави. Прво сам помислио да се он шали, али кад сам видео да то није шала већ нешто озбиљно, успео сам да се извучем од њега, изашао сам из воде обукао се и отишо кући, али нисам смео о томе ништа да кажем, јер сам без знања деде Стојка ишао у Тимок на купање.

Одмах после кратког времена Милош Цар ступа у четнике Косте Пећанца и тамо се мање више лоше понашао. Негде крајем 1942 године Немци разоружају те четнике, пола их стрељају, а пола их упуте у Недићеву Српску Државну Стражу и Милош је имао срећу. Те у стражи игра карте и ухвати партнера да краде карте и Милош без предомишљања дигне пушку и убије партнера. Почне да бежи, али Недићева војска блокира Зајечар и ухвате убицу, па пошто је злочин учинио без предомишљања буде осуђен само на 5 или 6 године робије и буде спроведен у Пожаревац на издржавање казне. Али Милош цар успева да побегне из затвора, и успе да стигне код свог оца Јоту цара, који живи на имању, на Николин гроб и крије се у плевњу за сено.

За време Другог светског рата крајем 1941. године ступио сам по задатку у Српску Граничну Стражу. Извршио сам неколико задатака – између осталог спасио сам госпођу Невенку Петровић – супругу капетана Леониде Петровића, (команданта Зајечарске бригаде), да је немци не ухапсе, уз помоћи са мојим стрицем Живка. По завршени задатка почетком 1942. године прешао сам у Дражину војску – био сам обичан борац у Зајечарској летећој бригади, (то је у ствари био један батаљон од стотину бораца), независно од Зајечарске бригаде, који је стално био у покрету, на територији Тимочке крајине, а по потреби и даље. Командант Зајечарске бригаде Југословенске војске у отаџбини Тимочког корпуса – био је капетан Леонида Петровић, док командант летеће био је жандармеријски поднаредник Божа Пауновић који је касније унапређен у чин Потпоручника.

Крајем октобра 1942. године Зајечарска летећа бригада код насеље Змијанац водила је борбу – чаркање са Немцима и Бугарима, кад је почео мрак непријатељи су сели у камионе и одвезли се у Зајечар. А ми Дражина војска прегазили Тимок и оступили у правац Заграђа. На путу се пролази поред куће Јоте цара оца Милоша цара. Командант летеће бригаде знао је да ми је тетка Перса рођака, он ми нареди да упитам тетку да за штаб бригаде, за десетак људи спреми да нешто топло поједемо, јер смо се цели дан борили и сада гладни, и све ће јој бити плаћено колико то буде коштало.

Ја одем и лупам, на врата се појави тетка Перса сва уплакана, одмах сам помислио, да је њен син Милош звани цар ту. Упитам је зашто плаче, а она каже: вероватно сте дошли због мог Милоша, а ја упитах па где је он – она каже он је ту. На то ја јој рекнем нека обрише сузе, да не брине, него да спреми вечеру за десетак људи и то све биће плаћено. А Милошу да каже – сутра увече око 6 сати, са пушком да ме сачека ту и ту. А ја сутра дан одем код капетана Леониде и молим га да прими Милоша у бригаду. Милош нема избор јер се компромитовао. Саслушао ме командант бригаде и рече ми: чуо сам за тог бандита, ја ћу га примити под једним условом: ако цар Милош не буде добар и послушан војник да га Ти Панићу лично убијеш. Са тим сам се и ја сложио и, стао мирно поздравио команданта и отишао у Летећу бригаду, и тамо замолио команданта летеће бригаде: да ми да два пратиоце кад идем на састанак са Милоша цара.

На одређено место дошао је Милош са нов новците карабин и каже: еј бре ти ме сада спашаваш, а ја сам хтео да те удавим – за сто динара. На то сам одговорио – Будало једна па ти си ми брат. Онда сам му саопштио да пази шта ради, да строго извршава сва наређења и да увек буде дисциплинован војник, јер за малу грешку може главу да изгуби. Да јединицу никада не напушта, јер то му је гаранција за живот. Имао је срећу и распоред је добио у Трећем батаљону зајечарске бригаде. Ја сам се често пута интересовао код команданта Трећег батаљона Зајечарске бригаде: какав је војник Милош цар? И увек је било: да је један између најбољих и најспремнијих војника.

За три године сам учествовао у источној Србији у стотину борби против: Немаца, Бугара, Комуниста и осталих српских непријатеља, неке борбе су трајале по десетак минута, а неке по цео дан, па чак и по недељу дана. Богу хвала увек сам имао срећу да сам остао не повређен.

Јуна месеца 1944 године заробили су ме партизани у село Трубаревац, недалеко од Сокобање, заробила ме је партизанска дивизија Коче Поповића и, ту су ме саслушавали: Мика Цолић и још неколико партизана, и то врло строго осудили на смрт. Уз Божјој помоћи успео сам да се спасим, да побегнем жив из партизанско заробљеништво, јер сам био активан борац Драже Михаиловића са пуно искуства.

Последњи пут 1944. године кад сам био код куће у село Заграђе имало је 300 домова, од прилике 1200 становника, 100 ђака у основној школи и преко 20 гимназијалаца. На жалост данас у моје Заграђе влада Бела Куга. У њему данас живи око 145 стараца и старице, ни једно дете, школа и црква су се распала и све пропало и зарасло у коров – такорећи пусто постало.

За време 4-творо годишњег Другог светског рата у Заграђе је настрадало од: – Партизана, Немаца, Бугара, Гестаповаца, Пећанаца, Недићеваца и четника око 40 особе. Док, када су комунисти дошли на власт, у прву недељу дана, на најзверски начин заклано и убијено је преко 40 људи, жена и деца богатих и виђених заграђана, а њихова имовина опљачкана и подељена између комуниста и цигана – циганин Марко Омеровић убио је Петра Најдановића и одузео му је целокупну покретну и непокретну имовину – фамилија Најдановић остала је гола, боса и гладна на улицу.

Јула месеца 1944 године оболео сам, добио сам запаљења плућне марамице, и био упућен у болницу на лечење. На лечење сам стигао почетком августа месеца у Крагујевац где ме је лечио војни доктор потпуковник Исаиловић. Ту су ме близо црвено армејци заробили. Срећу сам имао јер је октобра 1944 године формиран Артиљеријски Дивизион, и са њиме сам оступао преко Груже, и у Чачка смо ослободили од немаца Мику Петровића са сином Ацом, капетана Павковића, резервног поручника Драги Милановића и многе друге. У Ужице смо ослободили преко Триста заробљена четника и преживео сам велико бомбардовање у Ужице.

Из Србије код Љубовије, прешли смо реку Дрину, па преко Босне у борбама са различитим, и много бројним непријатељима до Бељине, па ту преко Брчког где смо се укрцали у воз и за божић 1944. године стигли у Бохинску Бистрицу близу Бледа у Словенији, где нас је снег затрпао до колена. Затим, наставили возом до Постојне, и ту смо се ставили под командом генерала Миодрага Дамјановића.

Код Постојне сам покушао да илегално пређем у Динарско-четничку дивизију, и ту ме је патрола дивизиона ухватила, разоружала и осудили на смрт, па потом променили за 25 батине преко пањ, од којих сам једва преживео.

А затим под командом Генерала Дамјановића у лето 1945. године прелазимо преко реке Соче у Италију и 5. маја ступамо у контакт са 8. Британском армијом, у Палманови, који су нас разоружали и камионима транспортовали у унутрашњост Италије у логоре: Ћезене и Форли. После три месеци будемо сви премештени у чувени логор Еболи недалеко од Салерна – јужна Италија.

У Еболи сам прешао у Дрински пук у 12 чету код поручника Драги Милановића. Због неки неспоразум са мајором Лаковићем, команданта дринског пука, ја напуштам Еболи и у Бари прелазим у цивилни логор Карбонари, то је био транзит логор за Јевреје и Грке. Одавде будем пребачен на север Италије у Болоњу, ту формирамо Југословенску цивилну групу од сто члана. Једног дана позове нас командант логора Словенац Зоран и упозна нас, да је добио наређење, да нас сто будемо премештени за Модену, ми се сви побунимо јер тамо има много усташа, он Зоран каже уреду; имате два избора: Модена или Југославија – сви ми да полудимо. Зоран командант логора, наређује, за пет дана сви ћемо бити пребачени у Модену, тамо има и ради Пољска војна Академија од 4000 људи, наши најверни савезници, плус шеф полиције у Модени је краљевски југословенски поручник, ставио нам 20 џипа на расположење да уништимо усташе, јер су они у Другом светском рату, на најзверскији начин побили и поклали близу један милион Срба.

Модена, транзит логор за 34 нације. Ту се побијемо са усташама и 25 нас будемо избачени из логор Модена и по казну да се вратимо у Еболи. На путу за Еболи свратили смо се у Рим у Централну УНРУ где је био директор Вјекослав Бучер словенац који нам је дао у натури велику помоћ до Еболи.

У Еболи нас казну због бегства из логора, једну недељу дана затвор и, онда поново распореде у Дрински пук – сада у 4-тој чети код поручника Љубе Грдановића, ту у Еболи сам остао два-три месеца а онда 4. чета добије запослење стражарску службу код Британске војске у Казерти. Пошто сам провео 6 месеци лутања по Италији и добро сам научио италијански да говорим, постао сам у чети Тумач између енглеске команде и наше чете. Ту смо чували Маршала Александра и неких 4 или 5 празна логора – за узврат добијали смо нову енглеску униформу стан и храну, и цигарете следовање енглеског војника.

1947. године будемо сви Равногорски борци и цивили из логор Еболи пребачени у западну Немачку у злогласни Мунстер лагер, ограђен 4 метара високо – бодљикавом жицом, лефекторима и тенковима енглези чувају нас, где комисија Маклин врши скрин, тражи да међу нама пронађу ратне злочинце јер нас је Тито прогласио за ратне злочинце – и после 3 месеци а по одлуци Британске владе демобилише нас Енглески Краљ Ђорђе VI. Од близо 20,000 задржано је у специјални логор око 200 особа, али и они су после годину дана пуштени на слободу – ни једна особа није проглашена за ратног злочинца.

Из Мунстер лагер ја сам био премештен у Седорф, а из Седорфа упућен у логор Ехра Лесиен на сечу шуме, ту сам се јавио за Енглеску – као европски добровољни радник, и стижем 19 марта 1948. године у Енглеску. Јавио сам се за рад у Рудник да би завршио курс енглеског језика, на жалост лекарска комисија ме одбила као неспособног за рад у рудник.

У Фулсутон где ме комисија одбила запослио сам се у кухињи да радим, ту сам остао око 6 месеци, а онда премештен у логор Мелборн, оданде сам премештен у Минерс камп у Понтефракт – као портир, а затим у Скиптон. Скиптон сам 1950. године добровољно напустио и због друштво преселио сам се у Рочдале добио посао у фабрици памука, ту је била врло слаба плата. Ту сам срео и упознао девојку – моју драгу Еву из Бачке Куле – Војводина, и 1952. године на Петровдан смо се венчали у српску православну цркви у Рочдале.

1953. године 5. маја родила нам се ћерка Љиљана и 1955. године преселили смо се у Честерфилд и добили посао у фабрици стакла оба двоје и добру плату, где остајем код исте фирме 34 године, ту сам за 25 годишњицу добио златан сат, а за 30-ту добио Диплому и зарадио скромну пензију.

1949. године у Понтефракт постао сам члан Удружења бораца К.Ј.В. “Дража Михаиловић”, у Скиптону формирао прво Повереништво Удружења. Док сам живео у Рочдале – основао сам Повереништва Удружења у Дерби, Манчестер и нека друга места. Док сам живео у Рочдале био сам изабран за помоћног Секретара Удружења за Северну Енглеску и Шкотску.

1954. будем изабран за Обласног секретара, после 2 године будем изабран за претседника обласне управе. 1960. године оснивам Културно просветну омладинску групу удружења “Србадија” са седиштем у Дербиу, коју сачињавају 32 члана Фолклорна, Позоришна група и Мешовити хор, као и музичку секцију. – Као Вођа групе, и са њоме сам управљао успешно око 10 година и изводили смо разно разне националне, културно-просветне програме широм Енглеске и Велса. Због просветне групе купио сам једну малу штампарију ручни слог, и на њој штампао програме за просветну групу „Србадија“.

Крајем 1969. године родио нам се, неочекивано син Стеван, који је консултант за компјутери и он ми је много помогао око компјутера. Осамдесетих година прошлог века, направио ми је слова ћирилицу, која се у оно време није могла лако да набави. У последње три години добили смо од сина три унучад: Елена стара 3 ипо године: Александар стар 1-ну годину и 9 месеци, и унукица Маја стара 7 месеца.

Такође и наша ћерка Љиљана је много помогла на компјутер, јер и она дипломирала за Комјутер и ради као ИТ траинер – али Стеван је много, много више помагао и још увек помаже – он је рођен за компјутер.

Годинама издајемо џепни Православни календар у издању Наша-српска Застава. Супруга Ева је Благајник С. Заставе и коректор оба два листа.

1975. године покренуо сам да издајем “Нашу Заставу” независни лист моје приватно издање до 120. број, а онда је замењено са “Српска Застава, са свим осталим сарадницима и дописницима.

Многи су од тих давно помрли – Слава им! А били велики сарадници и дописници, Сретко Дрча и Бранко Шешум сарадници -Лестер; као Милан Рајић са супругом из Чикага и Јовица Љубојевић; Часлав Дамјановић Вашингтон; јереј Родољуб Ж. Илић песник; јереј Звонимир Ж. Јовић и Богдан Болта из Аустралије; Љуба Спасојевић из Француске и Италије; Светомир Ристић из Белгије, Вања Лаловић из Немачке; Марко Милуновић-Пипер књижевник из Шведске;
Др медец. Војислав Недељковић; Др. хаџи Стеван Л. Јевтић проф. универзитета у пензију књижевник и научник у Нови Сад; Др. Драгоје Тодоровић Београд; Инг. Дејан Шуњка, јереј Ненад Јовановић и Сретко Ђођревић дописници из Београд; Веселин Прљинчевић дописник из Алексинац; адвокат Иван Милосављевић дописник из Ваљево и многи, многи други.

Југо амбасада прати рад “Наше Заставе” и билтена „Слобода или Смрт“ и предузима мере да то угаси; пишу претећа анинумна писма на српском и енглеском језику. У ситне сате ноћу телефоном анунимно прете смртном казном – то ми даје снаге да истрајем и игноришем све то. А ипак на послетку добијам извештај из отаџбине, ко год тамо у Зајечар долази из Енглеске у посету Удба им показује моје фотографије и питају шта о мени знају и ко сам и шта сам? Покушавају, да наговоре мог брата од тетке Живојина да дође да ме убије. Шест месеци на њега врше притисак, он то стално одбија, и на крају им каже “Не желим да видим мог брата мртвог”! Ту престаје све. Онда од Милоша цара син Никола из село Грљан и његове синове Удба припрема да ме помоћу њих ликвидирају. И то ја пресечем, али Озна не мирује, сметају им моја издања у која пише да су комунисти злочинци, од којих, од свако издање од 80 до 100 примерака се шаљу у Југо Србију на бесплатно читање. Напослетку нашли су једну будалу из села Вражогрнац Љубиша Стојановић – убаца се ту у средњу Енглеску помоћу једног Књажевчанина, кога је упознао на једној свадби овај ишао у Зајечар. Али овај кажевчанин испробан борац одбија да у ма шта учествује против мене и за мене, јавља полицији и полиција га хапси и депортира за Југославију. То се одиграло крајем деведесетих година п.века.

Пре четри године, после чесдесет година, кад сам био први пут у посету, у Зајечар, чуо сам да се та будала у Вражогрнац обесио, али људи верију да га је Озна обесила, јер је многе политичке емигранте у иностранство убио? Емигрантске виђене политичаре и просветне раднике.

У Неготин Удба врши притисак на оболелог од Паркисонове болести проф. Александра Живковића да више не прима моју штампу, и последњи број да га врати назад, јер га није тражио. Он је мој ближи рођак, знам за виц – ја и даље шаљем и он болестан и даље чита. 2004. године кад сам тамо био за Петровдан, у разговору сам питао мог рођак, дали га још полиција јури? Он ми је одговорио – не од како си их ти победио комунисте ме не дирају више.

Као обласни председник Удружења будем биран и за члана Земаљске управе удружења за Вел. Британију. 1975. године будем изабран за Првог подпредседника Земаљске управе удружења. Више пута сам био и члан Централне управе удружења. 1988. године будем изабран за Секретара Удружења за Велику Британију, а 1995. годину изабран сам за Председника земаљске управе удружења, а због године старост 2005. дајем оставку на дужност председника и, будем изабран за доживотно Почасног Председника Удружења за Велику Британију.

За време, од десет година 1995. до 2005. док сам био председник земаљске управе Удружења, успео сам да новчано обезбедим штампање биографије ђенерала Миодрага Дамјановића, захваљујући мојој вредној жени Еви и Петру Гледићу, који су ми помогли да припремимо, сложимо и пренесемо у Београд. Биографија ђенерала Дамјановића, која је пре 6 месеца угледала свет – захваљујући књижевнику Кости Николићу у Београду.

До сада сам више од тридесет година уредник билтена „Слобода или Смрт“ и „Наша Српска Застава“ – наставићу док ми здравствено стање дозвољава.
Свима сарадницима широм света и у разбијеној Србији помрлима – Слава им! док живима од срца хиљаду пута хвала !

П.С. или Напомена-

Молим, ову моју биографију и све друго што Ви напишете о мени да се штампа у славу мог стрица Живка Панића железничара, убијеног 6. септембра 1944. у Зајечар од комуниста, и свих поубијених у Заграђе од комуниста, са жаљење немам целу листу а по сећање навешћу неке: Никола Ристић вршиоц дужности председника општине, Дане Николић и Милорад Станковић земљорадници – убио их је Мика Цолић крајем 1941. године; Никола Јовановић најбогатији у селу, Виден Панчић, Васа Калчић, Васа Цанић. Петар Најдановић, Рајко-Раја Станковић и Тона Боцић – трикотража са ћерком и Ђерго-Милојков Станковић – Слава им! Сви претходно зверски мучени поклани и побијени од локално комунистичког олоша септембра 1944. године. По подацима мог деде Стојка тада су убијена и заклани најпознатих домаћини око 40 људи и жена из Заграђа у Заграђе.

20. март 2009.
Честерфиелд – Енглеска